Ракија „цури“ у Русију

Краљево – Кад Србија уђе у Европску унију, готово да неће имати проблема са непожељним традиционалним начином производње ракије. Јер, све је мање домаћинстава која запошљавају путујућу „веселу машину“ у нашим селима. Ракијски казан се у јесен „пуши“ тек код мањег броја старијих домаћина. Уз то, највећа количина шљиве одлази у хладњаче, а затим пут Русије. Оно што остане иде на домаћу пијацу или у каце и затим у ракију. Тако и најбоља „мученица“, која је некада, како се говорило, и министарска врата отварала, „цури“ за Русију.

Према потражњи, мења се и сорта шљива у воћњацима. Познато је да се најбоља ракија добија од „пожегаче“, „црвене ранке“, „шумадинке“... Међутим, од око 42 милиона стабала воћа у Србији више од педесет одсто је шљиве, али сада у воћњацима преовлађују стабла „чачанске ране“, „стерлеј“, „чачанске лепотице“, „чачанске најбоље“...

– То су – објашњава нам Бранко Мајсторовић из Дедеваца код Краљева иначе, овде највећег воћарског подручја – шљиве које тражи московска пијаца. Ове године за то тржиште предаћу око два вагона. Најпре смо брали „чачанску рану“, а цена је била 120 динара по килограму, после је на ред дошла „чачанска лепотица“ за коју се плаћало око 35 динара по килограму и сада беремо „чачанску најбољу“ и хладњачама предајемо по цени од 45 динара по килограму. Оно шљива што остане, двадесетак одсто, ићи ће у ракију, наравно, ако стигнемо да оберемо. Ево, ја сам нудио брање и сакупљање у једном воћњаку где су стабла само за те сврхе али нико неће да бере, чак и уз понуду њему две, а мени једна трећина. Ракија је сада око 400 динара по литру али изгледа да ће ускоро бити знатно скупља – каже Мајсторовић.

Иначе, власници воћњака нам објашњавају да ове године има довољно надничара, а дневница се плаћа 1.500–2.000 динара. Шљиве за руско тржиште се беру ручно, а добар берач може дневно да убере од 200 до 300 килограма шљива.

Предраг Перишић већ годинама из овог краја извози воће у Русију.

– Шири се посао из године у годину. Бар ове сезоне добар је род, одличан квалитет, а и власници воћњака су се увежбали, знају шта се тражи па ће бити испоручено око 70 шлепера шљиве. Поред шљиве извозимо и крушке, кајсије, јабуке... – каже Перишић.

За сада, објашњавају нам и воћари и извозници, нема потражње са других тржишта, а ни робе не би било довољно.

Иначе, трошкови превоза воћа до Москве или Санкт Петербурга износе око четири хиљаде евра по шлеперу, па би отварањем аеродрома то било знатно јефтиније, што би значило и воћарима и извозницима, а наше воће би тамо било још конкурентније.

М. Дугалић