Реконструкција

Реч из наслова је озбиљна. Обично следи после рата или неког великог неуспеха – једно не искључује друго. Реконструкција представља признање да је нешто уништено или да није добро (па да га треба уништити) и да се потом сачини нешто ново, боље и, ваљда, успешније.

Приводи се крају реконструкција Владе Србије и већ се полако назиру обриси нове владе у којој ће, мање-више, све бити исто. Неки ће да оду, неки ће да дођу, али се ништа битно неће променити. Проблем није у влади, него у српској политичкој елити и начину на који она опстаје на власти или се бори за њу. Следећи искључиво сопствене (личне) интересе, водећи рачуна о добробити оних интересних група које је подржавају и у потпуности занемарујући опште интересе земље.

Основни општи интерес Србије је богата земља, што значи одрживи привредни раст, кога нити има, нити ће га бити. А нема га због тога што домаћа политичка елита, не само да није створила предуслове за такав привредни раст него директно спречава да се то догоди. Да разјасним, привредни раст се заснива на милионима одлука милиона људи да штеде, да инвестирају, да се упуштају у пословне подухвате, да сносе ризик и присвајају приносе. Ради се о огромном броју међусобно неповезаних одлука. А када се такве одлуке доносе, битно je да пословни ризици буду што мањи. Што се комерцијалних ризика тиче, од њих и не треба штитити пословне људе – то су ризици од конкуренције и њеног пословног понашања. Управо они стварају подстицаје за ефикасност сваког предузетника. Али их треба штитити од регулаторних ризика – ризика који ствара држава која тражи, даје, дозвољава, забрањује, изнуђује, осигурава, опорезује, субвенционише, инвестира, продаје и купује. Која је, укратко, господар (привредног) живота и смрти.

А како доћи до одрживог раста српске привреде? Ево само неколико основних елемената.

Елиминација фискалног дефицита. Када би се данас кренуло са озбиљним захватима на смањењу фискалног дефицита, и то на основу дугорочног плана, стабилизација државног дуга могла би се очекивати тек 2018. године, не пре. Да не буде забуне – под условом да се данас почне са овим озбиљним послом. Фискални дефицит се смањује и коначно елиминише смањењем јавних расхода – реформом јавног сектора. А то значи реформу државних и јавних предузећа, затварање првих и темељито реструктурирање и приватизацију других, реформу пензионог система који, за дату демографију, ствара исувише много пензионера и исувише велику масу пензија, реформу здравственог система која још увек није почела, реформу образовног система итд. И сви они који су запослени у јавном сектору (и они у високом образовању) треба да терет прилагођавања поделе са другима.

Унапређење пословног окружења, што значи да се елиминишу или бар поједноставе све процедуре из којих многи из државне администрације и припадајућих делатности вуку дебеле ренте, израђујући различите планове (на пример, урбанистичке), издајући дозволе, на основу прегледа и увида, да би све било у складу с прописима. Ни земље са више овако детаљних урбанистичких прописа и докумената, ни већег урбанистичког хаоса! А многи би остали без уносног посла уколико би се ствари ту промениле.

Реформа тржишта радне снаге која ће умањити беломедведску заштиту запослених, а која је управо довела до оваквог броја незапослених. У условима у којима запослени не може да се отпусти без компликоване процедуре, огромних отпремнина, суђења са унапред познатим исходом (враћање на посао уз обавезу надокнаде целокупне пропуштене плате), ни послодавци неће да запошљавају људе.

Коначно, напуштање концепције да се Србијом управља као предузећем. Сада када их слушам да им је главна брига економија („под економијом подразумевамо пре свега привреду“, што рече један од њих), мислим да је боље да се врате на датум.

И уколико се све ово уради (јавне финансије, јавни сектор, пословно окружење, тржиште радне снаге, престанак директорисања) у најкраћем могућем року, уз непоколебљиву решеност власти да се одрекне свих својих привилегија и да одузме ренте својој политичкој бази запосленој у јавном сектору, када можемо очекивати одрживи привредни раст уз знатне његове стопе? Не пре 2020. године. Резултати оваквих заиста храбрих политичких одлука, не оних на признавању Косова под притиском, неизоставно касне; такви су узрочно-последични механизми – делују са доцњом. Свака година закашњења доноси још већу доцњу.

Да ли ће помак на том плану да се догоди, процените сами. А реконструкција? Која реконструкција?

Професор Правног факултета Универзитета у Београду