ДЕЦА СРПСКОГ ОКТОБРА

Неки тужиоци су пристали да сведоче јавно. Труде се да објасне где је граница између струке, савести и неодољивог притиска. Мада, тешко је очекивати да ту било шта буде јасно.

Поново смо се срели са хаотичном сликом српског правосуђа. Можда се оно одувек налазило у чврстим раљама политике, са утопијском заблудом о независности. Чак и без велике жеље да се из тог загрљаја измакне, што обичног грађанина доводи до завидног поданичког статуса. И велике, оправдане нелагоде кад се нађе у Палати правде. То је тај Давид Штрбац новога доба.

Судбина Душана Спасојевића и Милета Луковића је окончана у Мељаку. Они су ликвидирани у акцији "Сабља", уз неке сумње да је то можда било полицијско (политичко) убиство. Наводно би њих двојица "имали шта да кажу". Овако је све готово, мртва уста не говоре, нема човека – нема проблема.

Изгледа да ипак није баш тако. Одједном су та два покојника, чија је "слава" ненадано постхумно расла, притегла своје непоуздане тужиоце тешком руком. Из неког разлога заштитници правде су били благе нарави пред злочинцима. Кад су их француски полицајци онако у свиленим тренеркама похватали у Паризу, па их ови наши спровели у београдски ЦЗ – то је већ била група опасних убица, отмичара и мучитеља.

Тужиоци се не бране ћутањем. То је бар поштена одлука. Али ћутање је прекинуто само из страха да би оно могло да се протумачи као скрушено уступање пред лаичком офанзивом. Њих су прозивале новине, и то упорно, десетак дана узастопце. То је, наравно, тешко поднети, па су се тужиоци Раде Терзић и Миољуб Виторовић приказали, да их народ види.

Кад се све сабере, то што су рекли – тешко је појмити. Изгледа да су о врло занимљивом случају који су водили, или били укључени у њега, знали мање од свих других. Значи ли то да за свој посао нису били заинтересовани? Или су се клонили сарадње са полицијом? Или су били равнодушни пред стварношћу? Или су забасали у све то, немајући друга посла?

Или су морали да ураде то што је било потпуно изван логике њиховог посла? Дакле, да безусловно испуне нечији налог, без права да било када, било коме о томе проговоре.

Чији би то налог могао да буде? И Терзић и Виторовић покушавају да се покажу као људи од чврстог материјала. Дакле они на које није могуће утицати. Ипак је овај други нешто рекао о "силама изнад права", али врло неодлучно. Он је уверен да су то тајне службе, које ионако свима кроје капу.

У прошлом броју охрабрисмо Душана Михајловића, и он је наставио са својим усменим мемоарима. Нема Повлена, нема магле. Сад каже да онда није стигао да се комотно бави својим полицијским послом, јер су му се у ресор убацивали опасни артисти разних интересовања. Па каже да је кадровску политику МУП-а водио тријумвират Чуме, Легија и Беба.

Михајловић још тврди да је пред убиство Ђинђића власт "изнета из институција" и да је то урадила иста тројка.

Насупрот њему, премијер после 12. марта 2003, Зоран Живковић мисли да Владимир Поповић, звани Беба, "није битан". Он се појавио после атентата, спреман да помогне, али није му било допуштено да се меша у државну политику!

Дакле, власт је била тамо где јој је и место. А министар полиције на свом месту и имао је ресорну власт. Ко је иначе управљао жандармеријом у ванредном стању? Није било лако похапсити 12.000 људи. Зар је могуће да Душан Михајловић још није чуо за то?

Ко је онда имао неприкосновену моћ да ослободи оне опасне Земунце, изгледа мимо закона и насупрот закону? Поверујемо ли Душану Михајловићу, Србијом је тада управљала подземна, илегална, паралелна држава. Па су, наравно, Шиптара и Кума ослободили њени лидери, а Дуле релативно јасно рече ко су они.

Врло је занимљива легалистичка теза Зорана Живковића. Он се труди да каже како је држава радила сасвим солидно, и пре а и после 12. марта трагичне године. Из тога могу сасвим слободно да се размиле драматичне консеквенце: држава је добро радила до атентата (а и после). Држала сву власт (и опасне злоупотребе) у својим шакама. И неко из врха власти је онда наложио пуштање Спасојевића и Луковића. Или неко из подземља. У опасним симбиозама све је могуће.

Да би некако спасли своју душу, тужиоци који су подлегли нормалном људском страху, могли би (а и морали) да говоре о паралелним световима у рађању демократске Србије.

То је само неколико каменчића за склапање мозаика. Како се држава спустила у подземље, како се подземље попело на врх? Ко је био на обе стране, са ногама у паклу и главом при врху која исијава мудрост? Ко је добијао власт на основу познанства, и ко је на исти начин добија данас?