Млади шампиони и сениори губитници

Ми смо европски прваци у фудбалу! Јесте да су то играчи до 19 година, али зашто бисмо гушили радост у себи?! А пошто су они наша будућност зашто нас не би кроз неку годину опет обрадовали?

Имају знање, зрелост, борбеност, воле своју земљу... И баш могу да служе као пример својим вршњацима шта све може Србија. Зато их и обасипамо, свако према својим могућностима, пажњом, захвалношћу, бираним речима...

Нажалост, сваки овакав подвиг је и тријумф заборава. Заборављамо оно што је било пре тога. Заборављамо, рецимо, да смо имали и имамо победнике математичких олимпијада. И заборављамо да Србија то није искористила. Освајала су наша чуда од деце и златне медаље на великим међународним такмичењима младих научника. И где смо у свету науке?

Успеси у млађим селекцијама нису сами себи сврха. Они служе да се из тих драгуља одаберу најблиставији и да се настави њихово брушење. Заједно с онима који су неку годину старији од њих и с онима који су млађи и тек ће да заблистају.

Невоље настају после тапшања по рамену. Око деце која већ чврсто корачају окупи се много бабица. И зато, као по неписаном правилу, највеће успехе постижу они који се припремају далеко од очију јавности и у тишини одлазе на надметања с вршњацима из других земаља. Тако је било с овим фудбалерима омладинцима, њиховим стручним штабом и људима из савеза који су водили бригу о њима.

Питање је какве ће поуке бити извучене кад се испије шампањац из пехара освојеног на фудбалском турниру најбољих европских омладинаца у Литванији.

Ако се то сведе на личне одлике ове генерације, српски инат, на то да смо најбољи кад хоћемо и слично, онда ће ово да буде само блесак, а не светло.

Међутим, ако пехар из литванске вароши Маријумполе не буде наше златно теле, него показатељ да у нашим градовима и селима расту пупољци који ни у чему не заостају за онима из највећих светских башти то може да промени наше мишљење о нама и нашим могућностима.

Речима „Ово је Србија” данас се истиче нешто што је бесповратно скренуло с пута. Истањили смо нит своје оригиналности. Од спорта до кулинарства купујемо или „крадемо” готове рецепте, не охрабрујемо ствараоце из својих редова, нити доводимо оригиналне творце из иностранства, који би могли да подигну ниво наших достигнућа.

Уместо таквих призивамо финансијске месије или оне, како домаће, тако и стране, који нам знање, добијено из ко зна које руке, приказују као божје заповести.

И зато упркос оваквим победама код нас тријумфује заборав. Ко се још сећа да су европски прваци и ватерполисти, одбојкаши, одбојкашице...