Политичари у БиХ се боје Европе

Од нашег дописника

Сарајево – Председник Јеврејске заједнице БиХ Јакоб Финци сматра да је недостатак политичке воље и поверења међу политичарима у БиХ главни разлог због којег, ни након готово четири године, није спроведена, сада већ историјска, пресуда „Сејдић и Финци” којом је Европски суд за људска права у Стразбуру наложио да се елиминишу дискриминаторске одредбе из Устава и Изборног закона БиХ.

Финци је 2006. године, са Дервом Сејдићем, активистом Ромске заједнице у Сарајеву, тужио Босну и Херцеговину Европском суду за људска права зато што, као припадник националне мањине, није могао да се кандидује за члана Председништва БиХ и делегата у Дом народа парламента БиХ. Три године касније, Суд је донео пресуду којом је обавезао политичаре у БиХ да елиминишу ову дискриминацију, што они нису још нису учинили.

„Политичарима у БиХ више одговара да разговарају о принципијелној примени пресуде него да их свет пита шта је са корупцијом у њиховој земљи, како се боре са проблемом незапослености више од пола милиона својих грађана, на који начин брину о младима, или шта намеравају учинити да зауставе одлив ’мозгова’ из БиХ”, каже Финци у разговору за „Политику”. Он наводи да су се јавили „неки чудни невидљиви” отпори примени одлуке, у смислу да су неки хтели да је искористе, покушавајући да у Уставу БиХ промене и нешто што ова одлука не третира. Према његовом мишљењу, примена одлуке је лако остварљива.

„У Уставу БиХ треба променити само једну реченицу у којој више не би стајало да се у ’Председништво БиХ бира један Србин из РС, а из ФБиХ један Хрват и један Бошњак’ него би писало да се у Председништво БиХ бира један члан из РС, а два из ФБиХ, с тим да обојица не могу бити из реда истог конститутивног народа, или групе осталих.”

То је, ако се не варам, решење за које се од почетка залаже и председник Републике Српске Милорад Додик, односно сви  политичари из РС?

Да, то је то. Дакле, потребно је само преформулисати једну реченицу и ја верујем да би Европа била задовољна, а и Суд у Стразбуру, јер би пресуда на овакав начин била спроведена.

Ако је већ тако, зашто онда одлука није спроведена и да ли је то само питање политичке воље?

Апсолутно јесте питање политичке воље и политичког поверења ког нема међу нашим политичарима. Они јесу пријатељи, пре састанка пију кафу, причају вицеве и врло лепо се друже, али кад се ради о одлукама увек постоји страх да ће неко некога преварити, да ће злоупотребити његово поверење што је пристао на нешто. Наш балкански менталитет је да се компромис сматра поразом и зато су се наши политичари до краја забарикадирали у своје „ровове”.

Неки су мишљења да је пресуда исполитизована и да је чак предмет директне политичке трговине?

Пресуда је правна ствар која, с обзиром на то да се односи на устав земље, има и политичке конотације. То је тема из области људских права која је код нас у некој трећој, четвртој, или петој корпи и зато се о њој може лакше разговарати него што се може разговарати о неким озбиљним темама, попут корупције, незапослености, бризи о младима… Сви наши политичари, бар декларативно, подржавају европски пут БиХ, али се они, у ствари, боје Европе, боје се европских правила и примене европских контролних инструмената. Али, пресуда је препрека на путу између БиХ и Европе, јер без њеног спровођења БиХ не може аплицирати за чланство у европској породици.

Према вашем мишљењу, је ли међународна заједница у случају спровођења пресуде учинила довољно или је требало и више?

Међународна заједница има сва права, осим да мења Дејтонски споразум, а тиме и устав који је његов саставни део. Она јесте подстицала наше политичаре, помињана је и суспензија БиХ из Савета Европе и непризнавање резултата наредних избора, али је увек наглашавано да је то проблем који морају да реше домаћи политичари. Четири године након пресуде стигли смо у ћорсокак, тако да ни међународна заједница не зна како даље са БиХ.

Шта очекујете од  састанка који ће европски комесар за проширење Штефан Филе 1. октобра у Бриселу одржати са политичким лидерима из БиХ, а на којем ће, како је најављено, једна од тема бити и „утврђивање временске линије провођења одлуке ’Сејдић и Финци’”?

Ништа се неће догодити, осим што ће наши политичари обећати да ће пресуду спровести до краја ове године, а изборни закон променити до 31. 3. 2014. године. Онда ће са 31. 12. 2013. „зауставити календар”, што не би било први пут, јер и до сада су обећавали а ништа нису урадили. Но, ја се надам да се политичари неће усудити да организују изборе 2014. године а да претходно не спроведу пресуду, јер то би била међународна срамота за БиХ, да буде држава чију власт нико не признаје јер је изабрана на недемократски начин.

Уколико се деси да политичари не испуне та обећања, очекујете ли радикалније реаговање међународне заједнице?

Мислим да ће нас ставити ад акта до даљег. Сва ће нам врата бити затворена, босански лонац биће ту да се у њему кувамо онако како знамо.

У БиХ, осим Јевреја и Рома, живи још 13 националних мањина. Јесу ли Јевреји друштвено маргинализовани у БиХ?

Рекао бих да нису. Јевреји су на овом простору присутни 450 година и проблеми које они имају не разликују се од проблема које имају Срби, Хрвати, Бошњаци и сви остали грађани. Истина, не можемо бити чланови Председништва БиХ, али можемо на све друге позиције. Кад је у питању регион и положај Јевреја, ситуација је свугде иста, с том разликом да у Србији и Хрватској нема случаја „Сејдић и Финци”, јер устави ових земаља не прописују да председник Србије мора бити Србин, а Хрватске Хрват.