Тунису прети египатски сценарио

Узаврели викенд у Тунису који су обележила масовна провладина окупљања у суботу и опозициона у недељу, продужен је јуче испаљивањем сузавца на демонстранте у месту Сиди Бузид, у којем је крајем 2010. самоспаљивање једног младића означило почетак „арапског пролећа”. Иронија судбине се побринула да на истом месту на ком се сиромашни продавац воћа запалио јер нико од власти није хтео да саслуша његове притужбе на комуналну службеницу којој је одбио да плати рекет, власт поново, додуше са другим политичким ликом, почне да притиска грађане.

Земља је и сада, као на почетку револуције против Зина ел Абидина бен Алија, подељена на присталице власти и оне који траже промене, јер је, кажу, тренутна владајућа гарнитура „издала идеје арапског пролећа”. Економска ситуација је лоша, а реформе политичког система се одвијају спорије него што се очекивало.

Прави окидач за то да армија незадовољника поново изађе на туниске улице био је, међутим, атентат на левичара Мухамеда Брахмија, који је друга кључна опозициона фигура која је убијена за мање од пола године а да за то нико није одговарао. У фебруару је убијен лидер опозиције Чокри Белаид.

Циљ демонстраната је јасан: влада чији је стожер происламистичка партија Енахда мора да оде.

„Маса окупљених грађана јесте ту да поручи Енахди да ћемо да уздрмамо њихову владу која је чак више диктаторска него Бен Алијева”, преноси Ројтерс поруке са недељног опозиционог окупљања.

Масовни протести који су досад однели животе двојице војника и једног милитанта могли би да буду преломни када је у питању даља судбина Туниса. Досад највеће антивладино окупљање заказано је за сутра, на дан обележавања пола године од убиства опозиционог лидера Чокрија Белаида.

Новонастала ситуација и све чешће оптужбе за издају револуције код владе у Тунису изазивају зебњу од понављања египатског сценарија. Да би преживела у јеку пада популарности код куће, Енахда се ослања на подршку исламистичких покрета у региону и на наклоност Реџепа Тајипа Ердогана. „Јуро Ејжа ривју” оцењује да би пад исламистичке владе у Тунису после свргавања исламистичког председника Мухамеда Мурсија у Египту непобитно представљао ломљење кичме исламистичком покрету у том делу света и распршивање Ердоганове амбиције да од Турске направи „командни и контролни центар” регионалног пројекта Муслиманске браће.

Једна битна, а можда и кључна, разлика у односу на Египат јесте то што је Енахда у коалиционој влади са две мање секуларне странке, што макар декларативно искључује могућност војне интервенције.

Нови талас арапског пролећа, који се манифестује кроз контрареволуцију у Египту, а сада и у Тунису, може се читати и кроз промену подршке која долази из западних центара моћи. Иако су САД на почетку подржавале улогу Муслиманске браће у Египту, Тунису и Либији, новонастали догађаји – пре свега у Сирији, и убиство америчког дипломате у Либији – довели су до заокрета.

Један од елегантнијих начина промене курса могао би да буде ослањање на унутрашње незадовољне елементе, што би на крају довело до обарања владе Енахде. Сценарио по којем би влада напрасно постала неприхватљива за западне савезнике био би свакако фатална грешка у политичком и економском смислу, али и кршење људских права. Ефикасан рецепт већ испробан код рушења Бен Алија и Мубарака.