Човек и море

Налазим се у приморском месту у коме проводим лета последњих десетак година, али нисам туриста. Ван туристичке сезоне то место има око четири хиљаде становника. На прелазу јула у август десет пута више. Ходам између Чеха, Словака, Аустријанаца, Немаца, Мађара и Словака, Пољака, Француза... Језичка баријера као невидљиви зид окружује те људе, који се, насупрот прокламованом космополитизму наднационалне ЕУ, ипак не мешају. Зато се са бине у центру градића, или из башта хотела и ресторана, чују прастари глобални хитови на енглеском. Подгрејани су и за ово лето да премосте језичке и мање генерацијске препреке и да повежу ту гомилу људи најмањим заједничким садржатељем. Нечим што припада свима. Нечим што није ничије. Те увек исте, глобалне музичке позадине (Оливера Драгојевића овде очекују, ваљда, само још туристи из Србије) мењају се сваких десет корака, како прелазим из домета једног кафића у домет другог. На крају, скоро налећем на дечака који дословно развлачи отрцану хармонику док седи на некој хоклици. Поред мојих ногу налази се његова капа, пуна гвоздењака и ситних папирних новчаница. Једва га чујем од пакленог озвучења из оближњег хотела.

Лето је, као и Нова година, велико обећање да ће се догодити нешто из снова. Али док посматрам хиљаде људи, белих, изгорелих, поцрнелих, како базају маленом ривом тамо и назад, знам да се ништа неће догодити ни овог лета. На њиховим лицима видим само чудну мешавину збуњености, сете и умора. Рекламе за Visu и Mastercard, које се налазе дуж градског мола, лицемерно их подсећају да траже и желе нешто непроцењиво. Нешто незаборавно. Али истовремено их подсећају и да њих свуда примају. Свуда. И шапућу им да ће се све на крају ипак прерачунати у једну једину валуту. И да другачије не може бити јер туризам је индустрија, као и свака друга. Летњи дани одмора на мору, зато се не разликују много од свакодневне радне колотечине: туристи устају, пију кафу, једу, одлазе на плажу где остају готово цео дан (јер сваки дан треба искористити!) развлачећи се од душека, преко пешкира, до столице у кафићу, па назад, читајући успут своје локалне новине или своје локалне преводе глобалних хит књига. Неће пуно пливати, јер вода је хладна, а пливање умара, они су ту да се одморе. Поред њих ће неколико сати лежати исти непознати људи, са којима неће проговорити ни једну једину реч (осим ако се неко не прошири на туђ пешкир). Увече ће се утопити у ноћну вреву (нисмо дошли овде да седимо у апартману!) у којој ће се кретати брзином учесника у посмртној поворци, не извлачећи из те чињенице никакве метафизичке закључке. Ујутру све испочетка.

А ипак, једне вечери, на крају шеталишта, тамо где музика из кафића претворених у ноћне клубове полако нестаје, видео сам мол који је дубоко задирао у море. На његовом крају човека који ми је био окренут леђима. Био је сам. Сео сам на оближњу клупу да бих га посматрао. Први пут сам те вечери чуо монотоне таласе мора. Док сам га гледао, питао сам се шта тај човек тамо уопште ради? О чему размишља? Шта га је довело ту, на мол? Гледао сам га тако, без одговора. Ускоро сам помислио да се тај човек, преко мора, можда осећа повезаним са целим светом, као што то говори за себе мој пријатељ Никола Маловић, из Херцег Новог. Или да ужива у погледу на ту морску, водену силу, која гледана са тог мола још увек изгледа исто онако како је могла да изгледа пре неколико стотина година, у тишини једне летње ноћи.