Неочекивани шеф

Као што је избор Оливера Дулића за председника парламента Србије, на предлог Демократске странке, за многе био изненађење – па и за њега самог – тако је за многе било неочекивано и постављење Наде Колунџије на место шефа посланичког клуба ДС у Скупштини. Из више разлога. Најпре због тога што Колунџија није стигла на ту важну функцију као један од највиших функционера странке, што је био случај са њеним претходницима у постпетооктобарској Србији – Чедомиром Јовановићем, Душаном Петровићем и Бојаном Пајтићем. Прва двојица су у време док су предводили посланике ДС-а били и потпредседници странке, док је Пајтић био шеф војвођанских демократа.

Други разлог за изненађење је чињеница да Колунџија нема ни дуг ни богат стаж у странци. И, најзад, зато што су њеним именовањем на то место "прескочени" многи страначки асови ДС-а, међу њима и неке жене које су у редовима демократа знатно дуже и знатно активније од Колунџије.

Ненадани избор првог посланика ДС-а већ је морала да објашњава и Јелена Марковић, портпарол те странке, рекавши да се приликом избора на ово место водило рачуна о политичком искуству кандидата и професионалности, а да Колунџија испуњава оба услова. Поред тога, умерена је и толерантна, а осим тога је и жена (која је, уз Сузану Грубјешић, из Г17 плус, једина шефица посланичке групе у парламенту).

У опису њеног досадашњег политичког рада, на сајту ДС-а, наведено је, између осталог, да је Колунџија, иначе политиколог по образовању, била посланик у Скупштини Србије, председник скупштинског одбора за међународну сарадњу, као и посланик у Скупштини СЦГ. У Демократској странци члан је Политичког савета и Главног одбора.

Име Наде Колунџије у широј јавности најчешће се, међутим, повезује са њеним ранијим политичким ангажманом, у једној другој партији – пре две године угашеној Демократској алтернативи. А, као потпредседник те странке, по својој глави, и буквално је осетила – када ју је непознати нападач  с леђа ударио у главу и побегао (прошла је, на срећу, без последица) – да је бављење политиком и ризичан посао.

Иако је била један од оснивача ДА (1997), ипак се разишла са лидером Небојшом Човићем, јануара 2004. године. Са групом незадовољника напустила је ту партију и обавестила јавност да одустаје од даље борбе за одбрану странке од самовоље, тврдећи да је Човић најодговорнији за неуспех ДА на тада минулим, децембарским, парламентарним изборима.

Касније су новинари забележили да она припада групи ретких политичара који су променили страначки курс, а да нису осули паљбу по својим бившим страначким колегама.

– Просто мислим – говорила је, тим поводом – да је могућ политички разлаз без ружних речи.

После разлаза у ДА, само се накратко повукла из јавности, да би те исте године (2004), постала члан Демократског центра др Драгољуба Мићуновића, странке која је, потом, колективно ушла у ДС.

– Кад човек у политику једном уђе, не може из ње да изађе – изјављивала је у то време. А, на новинарску дилему како ће у новој средини, дакле у ДС-у, гледати на чињеницу да је отишла из једне странке, у којој је дуго била, и дошла у другу странку, одговарала је да се не боји пријема на који ће наићи. Показало се да је била у праву.