Ђаволски кругови смрти 9. августа 1945.

Специјално за „Политику“

Нагасаки – Гласно и сасвим америчко навијање са оближњег бејзбол стадиона било је једини звук који је током вреле јулске суботе реметио мир на само 500 метара испод места где је на данашњи дан 1945. у ваздуху експлодирала америчка атомска бомба.

Пространим парком доминирају остаци катедрале Ураками, једне од првих хришћанских цркава у Јапану.

У земљи у којој скоро све има препознатљив јапански печат, место једне од највећих трагедија 20. века, убиства преко 75.000 људи, углавном жена, деце и стараца, делује збуњујуће нејапански.

Само су физиономије малобројних јапанских туриста, који су застајали да се поклоне испред црног стуба, и кратки улични предизборни митинг једне од опозиционих странака, одавали идентитет невиних жртава.

Иако су у граду били смештени стратешки важно „Мицубишијево” бродоградилиште и морнаричка база, тешко је разумети зашто су Американци овај космополитски град одабрали као мету другог од два окрутна и неселективна напада.

Касније објављени документи наговештавају да је бомба имала много више везе са слањем поруке новим совјетским непријатељима него са скраћивањем крвавог рата на обалама Пацифика.

Нагасаки је током претходних 68 година привлачио много мање пажње од Хирошиме која је прва, три дана раније, сравњена са земљоми где је број жртава био двоструку већи.

Хирошима је много ближа Токију, а пруга за супербрзе „шинкансен” возове још није стигла до забаченог Нагасакија.

Тако је у сенци Хирошиме остала прича о Нагасакију, невеликом граду у коме су страни утицаји били најснажнији и у коме живе вероватно најпријатнији и најотворенији људи у Јапану, острвској земљи у којој ће сваки странац пре или касније осетити херметичност етнички хомогеног становништва.

Јапанци су дуго живели у самонаметнутој изолацији, док је Нагасаки током два века био једини „прозор у свет”.

Иако хришћани данас чине мање од један одсто становника Јапана, котлином у којој лежи градмученика доминирају звоници цркава и статуе Христа. Либрето Пучинијеве „Мадам Батерфлај” инспирисан је трагичном романсом у цветном Гловеровом врту из кога се пружа диван поглед на центар Нагасакија.

Чак је и омиљена локална посластица сасвим нејапанска „кастела“ коју су донели португалски мисионари.

Збуњујућа је страст са којом становници Нагасакија и Хирошиме, удаљене четири сата возом, данас прихватају америчке навике, симболе и вредности. У Нагасакију је „Мекдоналдсов” ресторан 700 метара јужно од „нулте тачке”.У препуној пешачкој улици Хирошиме, мање од сто метара од обновљене болнице која скрива епицентар атомске експлозије, налази се радња која продаје торбе и мајице са логом америчке војне базе на Флориди и пешкириће у бојама америчке заставе.

У земљи у којој је форма по правилу много важнија од суштине, венчања у хотелској „капели” уређена су по стереотипним сценама из Лас Вегаса. Церемонију обично води хотелски службеник са сочивима у плавој боји.

Некада је позападњачење било опасно. Прави хришћани из Нагасакија су платили високу цену своје „нејапанске” вере. У брошури коју посетиоци добијају у туристичком бироу као главна знаменитост у граду наводи се споменик и музеј посвећени двадесетшесторици мученика, хришћана који су крајем 16. века доведени у Нагасаки како би били обешени за пример становницима града који није желео да остане довољно јапански.

Према америчким наредбодавцима бацања атомске бомбе, Нагасаки је заслужио ужасе које је тешко замислити. Доктор Тацуичуро Аикизуки, један од преживелих, говори о „ђаволским концентричним круговима смрти” који су се као талас ширили од епицентра експлозије.

Радиоактивна смрт се сваког дана „селила” у следећи кружни појас где су, као покошени, умирали људи који су само пар дана раније деловали здраво, као срећници који су избегли смрт.

У Музеју атомске бомбе сачувано је и сведочење десетогодишњег Мачика Огинија који је био у кући док је мајка у башти брала плави патлиџан за ручак. Када је после експлозије мајка ушла у собу, коса јој је била црвена и коврџава а кожа остала залепљена за штап на коме је носила корпу за поврће.

Помињање неиздрживе жеђи и чудна уљана течност коју су многи били принуђени да попију у тренуцима очаја заједничко је већини потресних сведочанстава. Паркови и улице у Нагасакију данас обилују фонтанама и јавним чесмама, а породице жртава свакодневно остављају цвеће и пуне флаше воде за душе оних који су умирали молећи за чашу воде.

Неки од преживелих су ширење истине о бомбардовању Хирошиме и Нагасакија претворили у животну мисију. У земљи опседнутој хијерархијама, Мито Косеи је рангиран као „преживели четврте класе”, што је категорија резервисана за оне које су у тренутку експлозије биле у мајчиној утроби.

Под будним оком полицајца, овај живахни пензионер топлог погледа је свакоме ко је заинтересован спреман да наведе многе примере политизације, прећуткивања и неистина које су нашле место у сталној поставци у Музеју атомске бомбе у Хирошими.

„Јапанска влада је сувише блиска Американцима. Они се не усуђују да кажу истину.“

У Нагасакију су млади Американци прошлог месеца били убедљиво најбројнији туристи. Јапанска љубазност успешно прикрива права осећања припадника нације која је до савршенства довела скривање емоција и омогућава да америчко суочавање са једним од два највећа масовна убиства у историји буде много мање непријатно.Бејзбол утакмица, „биг-мек” и звоници цркава нуде се као нека неочекивана утеха или слатка пилула за савест.

За оне који пак у Нагасаки дођу да савладају отрежњујућу лекцију из туђе трагичне прошлости, јапанска страст према стварима које представљају стубове америчке културе представља живо сведочанство о лукавствима историје, наше каприциозне учитељице.