Незнање мајка страха

Страх животу каља образ често

Владика Раде Петровић Његош, „Горски вијенац“

Повод за ове редове је протест мештана Јабланице недалеко од Крушевца. Они се противе отварању мајдана зеолита јер страхују (и тврде!) „да ће бити уништене њиве, простор у којем живе а тиме и здравље и њихови животи“. Поручују да „ни по коју цене неће допустити вађење овог камена“ који Србија има у изобиљу. Нема много година кад је откривено да је зеолит користан, јер упија штетне – отровне састојке у организму домаћих животиња па и људи. Мештани, вероватно, ово нису знали, као што не знају да се недалеко од Врањске Бање зеолит вади већ 40 година и до сада тамошњи живаљ не протестује због озбиљних промена и штете. Јабланичани нису узалуд излазили у центар села с децом којој су утрапили транспаренте са љутитим и непомирљивим порукама. На „лице места“ је дошла штампа, због тиража увек заинтересована за несвакидашње догађаје – несреће и насиље – у којем само што није пала крв.

Слична је и пролетошња прича о афлатоксину. Данима смо читали и слушали да је млеко, које пију деца, затровано. Настала је невиђена пометња, која је достигла врхунац кад су покрајински и републички министри за пољопривреду почели да се узајамно оптужују. А да су позвали професорку др Марију Шкрињар из Новог Сада и упитали је за савет – дознали би да нема разлога за толику узбуну и страх јер постоје зеолитски апсорбенти који једноставно упију отровне супстанце. Али поменутог стручњака нико није звао јер би, после њене изјаве, наједном спласла напетост, нестала би прича и тема за читаоце и гледаоце...

Уочили сте: вести о несвакидашњим догађајима (несрећама) увек су на првој страници новина, у првим минутима емисије вести. Тако уместо оптимизма настаје и јача потиштеност. Волим да кажем и у шали понављам: „Откако је прасе реп искривило“ – неуке и необавештене је лако уплашити! Страх (не опрез!) их лако прожме, потом и блокира. Тада постају покорни, зависни од оних који више знају. Пристају и прихватају „спасоносна решења“. Њима се лако управља. Масе постају оруђе у рукама појединаца или – политичких, верских, националних – група. Уплашени губе слободу, нису самостални, предузимљиви. Своју судбину на изборима предају у руке моћних великодостојника који надзиру све, у првом реду јавност и штампу.

Наравно, ово се одавно и добро зна. Потчињавање других вековима клија, расте и опстаје на најбољем супстрату – незнању, чији је појавни – видљив – облик страх. Развијена је и усавршена богата лепеза владања масама, (зло)употребом незнања и страха. Новинарска удружења повремено траже слободан приступ информацијама од јавног значаја које влада и њени органи „дозирају“, скривају кључне податке од којих зависи степен слободе и сам, једини, непоновљиви живот. Али та иста штампа – вођена својим егзистенцијалним интересом високог тиража, гледаности и прихода – одржава овакво стање. Храни га и сама се њиме храни.

Србија, заједница слободних грађана је идеал. Сан који ће једном, у далекој будућности, бити остварен. Слободни су смелији, предузимљиви, маштају. Бескрајном спиралом сазнавања отискују се у неистражене мисаоне и космичке сфере. Али слобода не стиже поштом, не добија се на поклон. Она изискује време и прилична одрицања, жртве. Она се осваја борбом, најпре против себе, сопственог незнања и неверице, и других који би да вечно управљају нашим судбинама и животима. Знање је право, убојито оруђе којим се стиче слобода и рађа нова свест о старој истини – „свако је ковач своје среће“.

Не волим насиље, па ни реч „борба“, али сам принуђен да је још једном напишем: човек мора да се бори најпре и највише са собом! Да савлада инертност, мирење са судбином! Дефетистичко уверење како је „све унапред негде записано и одлучено“ и да не може да утиче и мења ток заједничког живота. Напротив, уколико учи и дознаје – мисаоно се успиње на вишу тачку, на којој га прожме снажна свест о својој улози, могућностима, значају, правима и обавезама.

Почео сам, и завршићу са владиком Радом:

Ко на брдо ак и мало стоји

Више види но онај под брдом...

Председник Покрета „Богата Србија“ АЦ