Култури дати проценат од лутрије

„Није ми сада нуђено место министра културе”, каже у разговору за „Политику” Нада Поповић-Перишић, декан Факултета за медије и комуникације универзитета „Сингидунум” у Београду. Нада Поповић-Перишић била је министар културе у периоду од 1994. до 1998. године, а њен мандат остао је пре свега упамћен по кампањи „Лепше је с културом”. На питање да ли би пристала да поново буде министарка културе, каже да не би, због тога што је сада професор на факултету и зато што сматра да на ту функцију треба да дође неко млађи.

Како оцењујете садашње стање у култури у Србије?

Нема развоја друштва, па и развоја економије, ако му не претходи развој културе и образовања. У заблуди су они који мисле да се само економијом може трансформисати друштво. Ми живимо у свету у коме су и породица и лични живот, сви фантазми и снови подређени економији капитала. Не живимо само кризу економије и политике, него и кризу институција. Оне морају да се трансформишу.

Колико је реална трансформација појединих гломазних система са превеликим бројем запослених, ослањањем на државну касу...?

Не мислим на трансформацију само у формалном смислу, него и на трансформацију функције институције. А функција је да ствара ново, имагинарно, да живимо другачије, да уметност и солидарност буду битни за институције. Када кажем солидарност, мислим на сарадњу великих институција, попут Народног и Музеја савремене уметности, на велике заједничке пројекте којима бисмо се представљали у иностранству. За то је потребно и стрпљење и храброст, али таква трансформација не може бити остварена ако култура и уметност не постану интегрални део образовања у школама.

Стратегија културе и стратегија образовања морају да се раде паралелно. Важно је увести у школе и филмско и музичко и ликовно образовање. То не значи да ће дете постати редитељ, сликар, писац, али добиће васпитање за одређени сензибилитет, рафинман, неопходан свакој култури.

Све то се није догодило протеклих година, јер смо ушли у један систем где је битан капитал и где култура није нашла своје место.

Да ли то значи да није проблем само у новцу?

Издвајања за културу су изузетно мала. Друштва се разликују по томе колико улажу у образовање и културу. Али и када дођемо до средстава питање је како се она деле.

Управо ту имамо проблем, код система вредновања. Конкретно, оно што подржи на пример комисија једног сазива Министарства културе, следећа оспори и тако у недоглед...

Националне институције морају да буду финансиране и све што припада традицији и баштини неспорно мора бити подржано. Али, истовремено, и оно што припада савременој уметности или ономе што бисмо данас назвали експериментом. Сетимо се шта су говорили формалисти

– да „из ујачког родословља настају нови покрети”.

Морамо да подржимо експеримент, али нажалост ту не налазимо срећна решења у распореду и то мало пара којих има.

Да ли у том смислу видите снагу и у независној културној сцени?

Данас су главни ресурси свих друштава интелигенција и креативност. Људи који се баве проучавањем како ће сутра изгледати наш свет говоре о креативним индустријама. Толико је у Србији младих људи који излазе са уметничких академија, а у реалности не постоје.

У глобалу, овде немамо алтернативну сцену. У књизи „Екстремна будућност” Џејмса Кантона (код нас објавио Клио), на петом месту професија будућности за 2040. годину су песници. Ми не негујемо наше уметнике, не негујемо креативност. Кад млади људи овде заврше школе, они не добију могућност да се развију. 

Оспоравало вам се да је за време вашег министарског мандата била запостављена савремена уметничка сцена..

Не бих рекла. За време мог мандата смо предложили Марину Абрамовић да представља наш павиљон на бијеналу у Венецији, у тада заједничком павиљону Србије и Црне Горе, али су Црногорци променили одлуку, наводно због недостатка новца, и послали Воју Станића.

Запамћени сте између осталог по кампањи „Лепше је с културом”. Ипак, и у то време као и данас, кич и шунд запосели су телевизијске програме и јавну сцену...

Тачно, али ја сам своје министровање почела кампањом против шунда и кича. Али, и то је било оспоравано. Уметници су сматрали да је то нека врста тријаже коју немате права да радите. Онда смо увели ослобађање од  пореза на вредна дела – вредне часописе, вредну музичку продукцију, опет да избегнемо тај проблем који је на ивици цензуре.

И опет долазимо до проблема вредновања. Култни часопис „Градац” из Чачка, који годинама уређује Бранко Кукић, недавно је у комисији за доделу средстава процењен као часопис који нема добру уређивачку политику.

Ми имамо проблем све слабије писмености. Мислим да би сваки часопис требало подржати, нарочито у срединама изван Београда. Није добро да се стално мења састав комисија које процењују вредност пројеката у култури.

Зашто никако не може да заживи предлог да се од игара на срећу издваја за културу?

И за то сам се залагала, али предлог никада није прошао. Издвајало се само за спорт. Уз све уважавање спорта, та област има властиту зараду коју култура нема. У Енглеској постоји део културе који финансира држава, али и посебан буџет који се издваја од опорезивања игара на срећу и он служи за подржавање алтернативних пројеката и културних сцена. Нови министар културе морао би да се избори за опорезивање лутрије у корист културе.

Да ли је СПС-у нуђено Министарство културе након смене министра Братислава Петковића?

Не бих могла то да вам кажем. Преговори зависе од много чега.

Који би био идеалан профил министра културе Србије?

Особа која има широко хуманистичко образовање. Можда није најбоље решење да буде у уметничкој професији, јер би дошло до изражаја субјективно опредељење, али ни то ништа не значи, јер пример Мелине Меркури која је била глумица показује да је она била одличан министар. Жак Ланг, Андре Малро су такође примери одличних министара културе са широким хуманистичким образовањем.

Да ли би Срђан Драгојевић био добар министар?

Немојте ме то питати. Није фер да коментаришем једног, кад не знам ни ко су остали кандидати.