Kulturi dati procenat od lutrije

„Nije mi sada nuđeno mesto ministra kulture”, kaže u razgovoru za „Politiku” Nada Popović-Perišić, dekan Fakulteta za medije i komunikacije univerziteta „Singidunum” u Beogradu. Nada Popović-Perišić bila je ministar kulture u periodu od 1994. do 1998. godine, a njen mandat ostao je pre svega upamćen po kampanji „Lepše je s kulturom”. Na pitanje da li bi pristala da ponovo bude ministarka kulture, kaže da ne bi, zbog toga što je sada profesor na fakultetu i zato što smatra da na tu funkciju treba da dođe neko mlađi.

Kako ocenjujete sadašnje stanje u kulturi u Srbije?

Nema razvoja društva, pa i razvoja ekonomije, ako mu ne prethodi razvoj kulture i obrazovanja. U zabludi su oni koji misle da se samo ekonomijom može transformisati društvo. Mi živimo u svetu u kome su i porodica i lični život, svi fantazmi i snovi podređeni ekonomiji kapitala. Ne živimo samo krizu ekonomije i politike, nego i krizu institucija. One moraju da se transformišu.

Koliko je realna transformacija pojedinih glomaznih sistema sa prevelikim brojem zaposlenih, oslanjanjem na državnu kasu...?

Ne mislim na transformaciju samo u formalnom smislu, nego i na transformaciju funkcije institucije. A funkcija je da stvara novo, imaginarno, da živimo drugačije, da umetnost i solidarnost budu bitni za institucije. Kada kažem solidarnost, mislim na saradnju velikih institucija, poput Narodnog i Muzeja savremene umetnosti, na velike zajedničke projekte kojima bismo se predstavljali u inostranstvu. Za to je potrebno i strpljenje i hrabrost, ali takva transformacija ne može biti ostvarena ako kultura i umetnost ne postanu integralni deo obrazovanja u školama.

Strategija kulture i strategija obrazovanja moraju da se rade paralelno. Važno je uvesti u škole i filmsko i muzičko i likovno obrazovanje. To ne znači da će dete postati reditelj, slikar, pisac, ali dobiće vaspitanje za određeni senzibilitet, rafinman, neophodan svakoj kulturi.

Sve to se nije dogodilo proteklih godina, jer smo ušli u jedan sistem gde je bitan kapital i gde kultura nije našla svoje mesto.

Da li to znači da nije problem samo u novcu?

Izdvajanja za kulturu su izuzetno mala. Društva se razlikuju po tome koliko ulažu u obrazovanje i kulturu. Ali i kada dođemo do sredstava pitanje je kako se ona dele.

Upravo tu imamo problem, kod sistema vrednovanja. Konkretno, ono što podrži na primer komisija jednog saziva Ministarstva kulture, sledeća ospori i tako u nedogled...

Nacionalne institucije moraju da budu finansirane i sve što pripada tradiciji i baštini nesporno mora biti podržano. Ali, istovremeno, i ono što pripada savremenoj umetnosti ili onome što bismo danas nazvali eksperimentom. Setimo se šta su govorili formalisti

– da „iz ujačkog rodoslovlja nastaju novi pokreti”.

Moramo da podržimo eksperiment, ali nažalost tu ne nalazimo srećna rešenja u rasporedu i to malo para kojih ima.

Da li u tom smislu vidite snagu i u nezavisnoj kulturnoj sceni?

Danas su glavni resursi svih društava inteligencija i kreativnost. Ljudi koji se bave proučavanjem kako će sutra izgledati naš svet govore o kreativnim industrijama. Toliko je u Srbiji mladih ljudi koji izlaze sa umetničkih akademija, a u realnosti ne postoje.

U globalu, ovde nemamo alternativnu scenu. U knjizi „Ekstremna budućnost” Džejmsa Kantona (kod nas objavio Klio), na petom mestu profesija budućnosti za 2040. godinu su pesnici. Mi ne negujemo naše umetnike, ne negujemo kreativnost. Kad mladi ljudi ovde završe škole, oni ne dobiju mogućnost da se razviju. 

Osporavalo vam se da je za vreme vašeg ministarskog mandata bila zapostavljena savremena umetnička scena..

Ne bih rekla. Za vreme mog mandata smo predložili Marinu Abramović da predstavlja naš paviljon na bijenalu u Veneciji, u tada zajedničkom paviljonu Srbije i Crne Gore, ali su Crnogorci promenili odluku, navodno zbog nedostatka novca, i poslali Voju Stanića.

Zapamćeni ste između ostalog po kampanji „Lepše je s kulturom”. Ipak, i u to vreme kao i danas, kič i šund zaposeli su televizijske programe i javnu scenu...

Tačno, ali ja sam svoje ministrovanje počela kampanjom protiv šunda i kiča. Ali, i to je bilo osporavano. Umetnici su smatrali da je to neka vrsta trijaže koju nemate prava da radite. Onda smo uveli oslobađanje od  poreza na vredna dela – vredne časopise, vrednu muzičku produkciju, opet da izbegnemo taj problem koji je na ivici cenzure.

I opet dolazimo do problema vrednovanja. Kultni časopis „Gradac” iz Čačka, koji godinama uređuje Branko Kukić, nedavno je u komisiji za dodelu sredstava procenjen kao časopis koji nema dobru uređivačku politiku.

Mi imamo problem sve slabije pismenosti. Mislim da bi svaki časopis trebalo podržati, naročito u sredinama izvan Beograda. Nije dobro da se stalno menja sastav komisija koje procenjuju vrednost projekata u kulturi.

Zašto nikako ne može da zaživi predlog da se od igara na sreću izdvaja za kulturu?

I za to sam se zalagala, ali predlog nikada nije prošao. Izdvajalo se samo za sport. Uz sve uvažavanje sporta, ta oblast ima vlastitu zaradu koju kultura nema. U Engleskoj postoji deo kulture koji finansira država, ali i poseban budžet koji se izdvaja od oporezivanja igara na sreću i on služi za podržavanje alternativnih projekata i kulturnih scena. Novi ministar kulture morao bi da se izbori za oporezivanje lutrije u korist kulture.

Da li je SPS-u nuđeno Ministarstvo kulture nakon smene ministra Bratislava Petkovića?

Ne bih mogla to da vam kažem. Pregovori zavise od mnogo čega.

Koji bi bio idealan profil ministra kulture Srbije?

Osoba koja ima široko humanističko obrazovanje. Možda nije najbolje rešenje da bude u umetničkoj profesiji, jer bi došlo do izražaja subjektivno opredeljenje, ali ni to ništa ne znači, jer primer Meline Merkuri koja je bila glumica pokazuje da je ona bila odličan ministar. Žak Lang, Andre Malro su takođe primeri odličnih ministara kulture sa širokim humanističkim obrazovanjem.

Da li bi Srđan Dragojević bio dobar ministar?

Nemojte me to pitati. Nije fer da komentarišem jednog, kad ne znam ni ko su ostali kandidati.