Сликама насиља против насиља

Специјално за Политику

Беч – Са заштитним знаком – црном одећом и обавезном банданом око главе и тамним наочарима, Готфрид Хелнвајн више подсећа на рок звезду него на сликара/фотографа који читав живот посвећује критичкој анализи насиља, пре свега над децом. План тинејџера Готфрида Хелнвајна је био да постане члан састава „Ролингстоонс”, што је видео као „идеалну егзистенцију”. Сада, скоро педесет година касније, може се рећи да су они постали део Хелнвајновог хола славних на црно-белим фотографијама које чине део серије „Лица”, настале деведесетих. „Лица” Мика Џегера и Кита Ричардса се могу видети на изложби у Албертини уз портрете Мајкла Џексона, Лу Рида, Кита Херинга, Чарлса Буковског, Вилијама Бероуза, Ендија Ворхола, Нормана Мајлера, Арна Брекера и Лени Рифенштал.

На до сада највећој Хелнвајновој ретроспективи на немачком говорном подручју са 150 радова, заступљене су све сликарске и фотографске фазе аустријског уметника који живи и ствара у Лос Анђелесу и Ирској. Тема која се провлачи кроз све периоде његовог стварања јесте насиље, тачније – критика људске бруталности. „Деца су најважнији део сваког друштва, али она добијају најгори третман”, каже уметник који признаје да жели да види свет дечјим очима.

Одраставши педесетих и шездесетих у патријархалној аустријској породици у којој питања нису била добродошла, Хелнвајн се предаје ликовној анализи неславне скоре прошлости своје земље у којој је долазило до планске селекције „вредних и безвредних људских живота”. Његова сто метара дугачка инсталација „Ноћ деветог новембра”, у Келну (1988), посвећена такозваној Кристалној ноћи (9. новембар 1938), серији организованих напада нациста на јеврејско становништво широм Немачке и Аустрије, приказивала је увеличане постере лица (данашње) хришћанске и јеврејске деце, као и деце са специјалним потребама, преко пута којих је постављена увећана илустрација из књиге „Уџбеник подљудских створења”. Свега неколико дана по откривању инсталације, неонацисти су вандализовали део овог рада.

Акварел на картону „Живот невредан живљења” (1979), инспирисан је истинитом причом о бечком лекару који је 1942–1944. деци са физичким и психичким недостацима, стационираној на клиници „Ам Шпигелгрунд” стављао отров у храну. Глава детета је клонула на тањир, док његова ручица и даље додирује кашику којом је узело смртоносан залогај. Ово дело се бави мучном темом „еутаназије” који су нацисти спроводили над људима (и децом) који нису одговарали идеалима снаге и лепоте аријевске расе.

Од осамдесетих, у Хелнвајновим акварелима се повремено појављује и Адолф Хитлер коме се на изложби у Албертини, на безименом уљу/акрилу на картону из 2012, са рукама у џеповима, изазовно смеје Мики Маус. Паја Патак и Мики Маус се код Хелнвајна често појављују у камео улогама: „Иако Паја не изгледа као људско биће, он боље отелотворује суштинске проблеме људске егзистенције од многих озбиљних уметничких дела које сам видео”, објасниће уметник у интервјуу Хауарду Фоксу.

У серији уља на платну „Ужаси рата” (од 2006. наовамо), поред Дизнијевих фигура, на ликовним композицијама се појављују Манга и аниме јунаци познати из видео и компјутерских игрица, стрипова и цртаних филмова, затечени у најопаснијим ситуацијама, некада сукобљени са децом ратницима, некада са правим сценама рата.

Тему деце мартира, као представнике беспомоћних и судбини препуштених људских бића – крвавих или повијених глава и удова, намучених лица, расплакане и са болним челичним конструкцијама на телу – Хелнвајн делимично гради на основу полицијског фотографског материјала и извештаја о разним случајевима злостављања у породици, цркви, школама и домовима за незбринуту децу. Током седамдесетих, у низу перформанса је инсценирао себе и своју децу као измучене друштвене изопштенике, што је документовано фотографском камером. Уметник упућује директну критику друштву које се поноси својим социјалним и хуманим законима, а које истовремено годинама затвара очи пред институционализованом тортуром.

Готфрид Хелнвајн је сарађивао са Мерилином Менсоном на неколико серија фотографија под називом „Златно доба”, које су 2003. изазвале велику контроверзу. Израдио је портрете Марлене Дитрих за њену аутобиографију „Неке чињенице о мени” (1990), а магазин „Тајм” га је ангажовао да наслика Џона Кенедија поводом двадесетогодишњице атентата на овог америчког председника.

Изложба траје до 13. октобра

Марина Рихтер