Ниска игра против надземаљаца

Велике силе опет су се удружиле против малих нација на андским висинама. Тако се у Боливији , Перуу, Еквадору и Колумбији тумачи одлука Међународне фудбалске организације да забрани утакмице на надморској висини већој од 2.500 метара. Фифа је свој декрет подупрла лекарским налазима који упозоравају да да је здравље играча ненавиклих на велике висине угрожено, када, на пример играју у Ла Пазу или Киту.

Биће то по свему судећи још једна јабука раздора, не само између просперитетних нација Европе и сиромашних , а високих андских земаља, већ се зла крв ствара и унутар понекад јединственог латиноамеричког блока. Сви верују да је Бразил закувао ову Фифину чорбу, уз помоћ свог вечитог ривала, Аргентине. Повод је био меч на боливијским висинама од четири хиљаде метара између бразилског Фламенга и домаћег Реал Потосија. Играли су нерешено а "фламенгоси" су свако мало истрчавали са терена како би се укључили на боце са кисеоником. Бес висинских нација сручио се зато на фудбалске велесиле које играју по песку поред морских низина Аргентину и Бразил.

Треба одмах да се организујемо и изађемо на улице, предложили су многи. Председник Боливије Ево Моралес лично се осетио увређеним због Фифине одлуке па је одаслао мисију у Цирих да се расправи са челником Фифе Јозефом Блатером.

"Куцаћемо на врата Фифе, у свако доба, под свим условима, како би Фифа схватила и примила к знању да је ово земља на ногама И да има владу која неће дозволити да нас укину ветом", рекао је распаљени министар у Моралесовој влади.

Боливија је највише погођена одлуком да се због штетности по здравље забрани играње на великим висинама. Главни државни стадион у Ла Пасу (Ернандо Силес) налази се на 3577 метара , али међународне утакмице неће моћи да се играју ни у Коћабамби (2558), Сукреу (2790), Оруру (3702)и Потосију(3976).

Моралес се удружио са осталим председницима из региона позвао их на "заједнички поход против вета". Председник је са лакоћом одиграо партију фудбала пред владином палатом на тргу Муриљо и ставио се на чело свеопштег националног пркоса против "још једног кршења људских права".

У висинску полемику укључили су се и поједини лекари. Тако је стручњак за спортску медицину Хулиан Алварес кога цитира мадридски "Ел паис" закључио да када планински фудбалери играју у низинама, то је као да имају дванаест играча у екипи. Са друге стране спортиста који није навикао на висине у стању је да, због недостатка кисеоника, пружи само седамдесет посто од свог укупног капацитета. Због проређеног ваздуха, пред Олимпијске игре у Мексику(1968) многе спортске велесиле, послале су своје репрезентације на двонедељне висинске припреме.

Али нико не може да убеди брђане са Анда, да у свему овоме политика дискриминације није одиграла своју улогу. Јер како се примећује, граница је стављена таман на коту, која огромни стадион у Мексико ситију неће елиминисати из фудбалске употребе.

Као и у сличним приликама, потежу се велике патриотске речи. Све победе извојеване на висини су достојанствене и ми смо на њих поносни рекли су Боливијанци . За повређен национални понос нема утехе ни у предности које брђани имају кад играју у низинама. Док некоме можда не падне на памет да им и ту закину на правима. Можда ће ускоро рећи да "надземаљци" које на њиховим висинама надлећу само кондори, имају права да на ниским теренима играју – али са играчем мање. Велики испит пријатељства мораће да положи и венецуелански председник Уго Чавес. Кад дође до гласања, Чавес ће своје спортске функционере морати да инструише. Да ли да принципијално бране сиромашне и социјализму склоне брђане иако нафтоносна Венецуела није погођена висинским забранама? Или да се приволе великим фудбалским комшијама Бразилу и Аргентини , макар се игра одвијала и на прозаичним низинама. То није никаква шала. У овим регионима, ратови су избијали и око фудбала.