Извињење политичара – искреност или нова лаж

Да ли људи верују извињењима политичара? Или мисле да су они и раније знали да греше и да нису довољно искрени када се извињавају? Извињење канцелара Немачке Вилија Бранта за жртве у Другом светском рату још се памти. Али, имамо и ми своје покајнике.

Први је то био Борис Тадић, тада председник ДС-а. Он је у ТВ емисији признао да је члан ДС-а злоупотребио картицу за гласање у Скупштини. На крају емисије тонац је ушао у студио и рекао Тадићу „Ви сте први политичар који је нешто поштено признао. Гласаћу за вас.”

Александар Вучић, први потпредседник Владе, извинио се недавно зато што није разумео промене у свету после пада Берлинског зида.

„Извињавам се и крив сам због тога свом народу.”

Премијер Ивица Дачић није отишао толико далеко да би се извињавао, али је рекао да су „социјалисти постали значајан фактор на политичкој сцени Србије захваљујући учењу на сопственим грешкама, током 21 године постојања те странке”.

Градоначелник Београда Драган Ђилас изјавио је да је грешио по питању односа према појединим функционерима ДС-а и да би данас то решавао другачије. Али када га је новинар подсетио на ту изјаву, одговорио је: „Све што сам имао да кажем о грешкама рекао сам и не бих више на ту тему. Када прочитате како данас Душан Петровић хвали Владу схватите да разлаз с њим сигурно није био грешка”.

Извињења, извињења са задршком и објашњења свакако су нешто ново у Србији. Како то виде грађани?

Светлана Логар, из Ипсос Стратешког маркетинга, мислећи на извињења која су овдашњи политичари упутили суседима, каже да већина људи, пре свега, поздравља добре односе са суседима.

„Грађани мисле да не треба да будемо удаљени у односима с њима. Међутим, свако извињење је истовремено и признање. Сетимо се када се Тадић извинио Хрватској. Грађани већ дуго желе да се ’то тамо’ што пре заборави. Не воле заоштравање односа са суседима, а емотивни набој већ је прошао.”

Светлана Логар објашњава да извињење политичара неће изазвати трајнију промену према њему, али да су грађани пре за извињење него за заоштравање односа.

„Тешко је проценити како извињење утиче на грађане. Никада појединачна ствар не утиче сама на мишљење грађана, већ се то догађа у ширем склопу слике политичара. Ако је однос према одређеном политичару позитиван, он ће се после извињења појачати, а ако је однос негативан он ће постати још лошији. Важно је и колико поверења има политичар и колико су грађани задовољни њим. Све појединачне активности политичара се оцењују у ширем контексту.. Али, само веома крупне ствари могу да промене мишљење о политичару. На пример, својевремено, врло популарни Војислав Коштуница и Млађан Динкић нису испунили очекивања грађана и ништа им више није вредело.”

Она каже да су грађани негативно одреаговали када се Тадић руковао с Тачијем, не само зато што је Тадићу већ пала популарност, већ и зато што није био јасан контекст зашто то ради.

„Сада, када је исто учинио Ивица Дачић, када су преговори с Косовом у току, контекст је јасан и руковање није наишло на неодобравање. Грађанима је јасно да се неке ствари морају радити за опште добро”, објашњава Светлана Логар.

Жарко Требјешанин, психолог, каже да је ово сложено питање на које нема јединственог одговора.

„Извињење је свакако напредак у демократској култури и цивилизацијски напредак. До пре десетак година било је незамисливо да се политичари извињавају. Они су имали слику о себи као непогрешивима и како да неко тако савршен греши и да се извињава? Замислите да се диктатор извињава.”

Требјешанин сматра да је извињење напредак без обзира на то колико је неискрено, одглумљено или је само маркетиншки потез.

„Најважније је ко и зашто се извињава. Када се извините Хрватској због тога што је то политички потребно народ ће рећи: ’Ма иди’. Некада је човек просто и натеран на извињење, а извињење би требало да буде морални чин. Али, ако извињење није изнуђено и ако људи верују политичару, ако је он искрен и спонтан, ако такав уопште постоји, људи ће поверовати у то што он каже. Онима који глуме и који су неискрени народ не верује. Не верује се ни извињењима која се дају под претњом и притиском. Велимир Илић је својевремено своје извињење процедио кроз зубе. Тако се све поништи, као и када текст гласи – извињавам се, али…”

Владимир Вулетић, социолог, каже да само анкете могу да покажу колико извињење вреди.

„Извињење је гест упућен јавности да је политика која је вођена промењена и да ће човек који се извињава водити другачију политику. Колико ћете веровати у то извињење пре свега зависи од тога колико поверење имате у тог политичара. Ако Дачић каже да се СПС учио на грешкама питање је како ће на то реаговати људи који су за ту политику гласали. Питање је колико таквим признањем придобијате, а колико људи одбијате. Могуће је да је то признање усмерено на адресу која је шира од самог бирачког тела.”