Сваки бунар своју причу има
Врање – У Доње, али и, у Горње Врање, у Дудином, Ленкином, Софкином, Коштанином, Борином, Миткетовом или Чапљином сокаку није било чорбаџијског, а ни сиротињског дворишта без бунара. Овако се на сваком кораку у граду под Пржаром може чути за више од 200 старих врањских бунара.
На оригиналан начин, како је само то он умео, недавно је покојни Чедомир Марковић, познати новинар, о сваком врањском бунару записао причу. А онда све то, уз фотографију сваког описаног бунара, објавио у књизи која плени својим питким и репортерски лепршавим скаскама о Сандином, Баба Златином, Џипковском, Цветковом, Суљинском, Тонетовом, Џокинском Џикином, Пакином, Данчином, Поп Антонијевом, Савином и другим бунарима исконским заштитницима од жеђи и суше.
Због захуктале урбанизације и изградње градске водоводне мреже, многи бунари су запуштени. Врањанци су се некада, у добра стара времена, водом снабдевали искључиво из бунара. Међутим, у последње време од 200 бунара, неколико десетина је затрпано или је претворено у септичке јаме. Марковић их је "пером и камером" сачувао. Сваки бунар у Врању има своје име. За бунаре се везују многи породични догађаји. Живот се одвијао око бунара. Рађале љубави, склапали послови, дочекивали и испраћали гости. Уз њих је мирисало цвеће осећао се здравац. Било је то "оно", право Врање.
Најпознатији и најпосећенији бунар у родном граду Боре Станковића је свакако бунар пишчеве баба Злате.
Давне 1840. године у Кусом блату, баба Злата је прва саградила кућу и бунар. Нешто касније овде је настала велика махала, а њено сокаче звало се Баба Златино. Данас је то Баба Златина улица, једна од ретких врањских улица са калдрмом која подсећа на теферич и дерт старих Врањанаца. Од 1967. године баба Златин дом је претворен у Музеј-кућу њеног унука Борисава Станковића. Када испод великог ораха, чије гране милују високи зид са црепчићима, зашкрипи и отвори се стара дрвена капија, поглед пада на кућу из 19. века испред који је зиданим "сантрачем" обезбеђен стари бунар. Иначе, из овог заборављеног бунара, дубине десетак метара, воду је пио Бора Станковић. Бунар није одржаван и редовно чишћен јер баба Злата није имала новца. Бора Станковић је пијући воду из бунара, "обогаћену" бактеријама оболео од уремије, која је за њега била кобна.
Данас многи посетиоци куће Боре Станковића не могу да се окрепе хладном водом, јер она није за пиће. Зато су неки бунари, који се одржавају, још увек у функцији. Како је Врање, нарочито у летњим месецима, врло често без воде, велику помоћ у снабдевању пружали су управо ови бунари. Због тога су, у глуво доба ноћи, неки ишли по воду на туђ бунар, а кад ујутру газда види да нема воде очајно узвикне: "Леле, из бунар ми воду исцрпаше". То је Чедомиру Марковићу послужило да књизи стави баш овакав наслов. Након изградње акумулације и водосистема "Првонек" Врање не кубури више са водом, па је мање интересовање за бунаре, све док не дође до неке веће хаварије на водоводним инсталацијама.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
