Субота, 13.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Истина – највећи губитник

Нема социјалиста, радикала, изостали су и представници ДСС-а. То је упало у очи и пре него што је почела расправа са темом "Одговор Србије на изазов времена" коју је организовао Фонд Центар за демократију.

Зашто у Србији сваки политички дијалог постаје борба на живот и смрт, зашто је у Скупштини важније увредити и понизити него пронаћи заједнички интерес, зашто из телевизијских причаоница сви излазе – упљувани?

Најједноставнији одговор на ова питања гласи: зато што у култури ове земље и у култури њених грађана не постоји култура дијалога, сложиће се културолог Зорица Томић, социолог Милан Николић и политиколог Зоран Лутовац.

Милан Николић каже: "Наше наслеђе је такво да нисмо стекли навике за јавни дијалог у коме ће учествовати људи који другачије мисле, а да буде присутна толеранција, аргументи и докази без штосова".

Зорица Томић тврди да немамо културу дијалога зато што се то овде не зна. "Дијалог на латинском значи да двоје кроз разговор треба да стигну до истине, а код нас је свако ко се разликује наш непријатељ. У старту се разговор са неистомишљеником разуме као борба на живот и смрт и циљ је да се противник уништи. То је тоталитарни концепт који не прихвата разлику. А дијалога нема тамо где нема разлике, он је нужно захтева. Култура разлика је услов за богатство".

Немамо традицију, не знамо шта је дијалог – не знају то ни медији. "Креатори јавног мњења сматрају да миран разговор није атрактиван. Водитељи бирају и усмеравају саговорнике и изгледа да су за медије интересантни они који који се свађају. Има људи који нису били такви али су постали а предрасуда је да добар дијалог без свађе не би био гледан", каже Лутовац

Још је више песимистична Зорица Томић када каже: "Дијалог у медијима је контрадикција ин адјектум. Телевизија не захтева озбиљност него забављачки дискурс. Тешко је пронаћи меру у клопкама, замкама и двобојима. То је софистицирана гладијаторска игра а гледалиште мора да се определи. У нашим медијима нема некога ко неће бити љут. Наша публика некритички навија уместо да критички резонује."

"Присутна је таштина и користе се непоштене технике како би се противник понизио, надговорио и облатио. После таквог дијалога сви излазе поражени, а највише јавност која остаје збуњена и конфузна. Публика не зна шта да мисли, не зна ко је ко и шта је шта", описује телевизијске "дијалоге" Милан Николић.

Он мисли и да су интелектуалци криви што ти дијалози на телевизијским станицама чешће изгледају као двобоји ратника него као суочавања ставова. Признаје Николић: "Одбијао сам да учествујем у неким емисијама јер нећу да се нервирам. Зашто бих изашао као побеђен, а нисам ни имао шансу да одговорим. Код нас се агресивношћу избегава истина. Таквим дијалогом ни јавност ни ја ништа не добијамо. Због тога људи одлазе тамо где су мање разлике у мишљењу".

Проблем су и људи које партије шаљу у јавне дијалоге. "И људи из странака могу добро да говоре ако имају аутономију да говоре. Али, странке воле да имају послушне а не мислеће људе – јер мислећи могу бити већи проблем од конкуренције", размишља Лутовац.

Ако је ово дијагноза, лако је навести шта су лекови. Најзанимљивији је предлог Лутовца: "Партије су заокупљене послом и медији и невладин сектор треба да преузму иницијативу. Неопходна је институционализација односа грађанског друштва и државе. Зато је председник Републике основао Савет за односе са грађанским друштвом за оне који хоће да се укључе у политички живот, али не преко странака. Овакво тело требало би формирати и на нивоу владе и Скупштине, како би се остварила непосреднија комуникација и сарадња са цивилним сектором. Земље у транзицији немају довољно кадрова па су људи из цивилног сектора обављали важне послове за државу, што је могуће и код нас."

Зорица Томић каже да би дијалога било да се позивају цивилизовани и елегантни (реч која је из културе прешла у моду) људи који имају способност племенитог општења и са свима разговарају са поштовањем. "У медије не треба доводити егзибиционисте и партијске ударне песнице, него политичке просветитеље. Публика не треба да тражи ексцес него вредну ствар."

"Противник не сме да се порази", језгровит је Николић.

Наравно, нису то сви лекови. А да ли треба да будемо песимисти или оптимисти? Одговара Зорица Томић: "Оптимистички, промена набоље се назире кроз рационално вођење политике. Песимистички гледано много воде мора да протекне док се не схвати реч толеранција. Али, људима је свега доста и на помолу је смирење.  Важан је заједнички интерес без обзира на страначку припадност, а политичари треба да буду реализатори а не промотери својих челника. Потребан нам је дијалог, компромис и политика општих решења." Оптимиста је и Милан Николић: "Најтеже је мењати културу и навике, то тек треба очекивати, али се надам да идемо ка томе."
Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.