Истина – највећи губитник
Нема социјалиста, радикала, изостали су и представници ДСС-а. То је упало у очи и пре него што је почела расправа са темом "Одговор Србије на изазов времена" коју је организовао Фонд Центар за демократију.
Зашто у Србији сваки политички дијалог постаје борба на живот и смрт, зашто је у Скупштини важније увредити и понизити него пронаћи заједнички интерес, зашто из телевизијских причаоница сви излазе – упљувани?
Најједноставнији одговор на ова питања гласи: зато што у култури ове земље и у култури њених грађана не постоји култура дијалога, сложиће се културолог Зорица Томић, социолог Милан Николић и политиколог Зоран Лутовац.
Милан Николић каже: "Наше наслеђе је такво да нисмо стекли навике за јавни дијалог у коме ће учествовати људи који другачије мисле, а да буде присутна толеранција, аргументи и докази без штосова".
Зорица Томић тврди да немамо културу дијалога зато што се то овде не зна. "Дијалог на латинском значи да двоје кроз разговор треба да стигну до истине, а код нас је свако ко се разликује наш непријатељ. У старту се разговор са неистомишљеником разуме као борба на живот и смрт и циљ је да се противник уништи. То је тоталитарни концепт који не прихвата разлику. А дијалога нема тамо где нема разлике, он је нужно захтева. Култура разлика је услов за богатство".
Немамо традицију, не знамо шта је дијалог – не знају то ни медији. "Креатори јавног мњења сматрају да миран разговор није атрактиван. Водитељи бирају и усмеравају саговорнике и изгледа да су за медије интересантни они који који се свађају. Има људи који нису били такви али су постали а предрасуда је да добар дијалог без свађе не би био гледан", каже Лутовац
Још је више песимистична Зорица Томић када каже: "Дијалог у медијима је контрадикција ин адјектум. Телевизија не захтева озбиљност него забављачки дискурс. Тешко је пронаћи меру у клопкама, замкама и двобојима. То је софистицирана гладијаторска игра а гледалиште мора да се определи. У нашим медијима нема некога ко неће бити љут. Наша публика некритички навија уместо да критички резонује."
"Присутна је таштина и користе се непоштене технике како би се противник понизио, надговорио и облатио. После таквог дијалога сви излазе поражени, а највише јавност која остаје збуњена и конфузна. Публика не зна шта да мисли, не зна ко је ко и шта је шта", описује телевизијске "дијалоге" Милан Николић.
Он мисли и да су интелектуалци криви што ти дијалози на телевизијским станицама чешће изгледају као двобоји ратника него као суочавања ставова. Признаје Николић: "Одбијао сам да учествујем у неким емисијама јер нећу да се нервирам. Зашто бих изашао као побеђен, а нисам ни имао шансу да одговорим. Код нас се агресивношћу избегава истина. Таквим дијалогом ни јавност ни ја ништа не добијамо. Због тога људи одлазе тамо где су мање разлике у мишљењу".
Проблем су и људи које партије шаљу у јавне дијалоге. "И људи из странака могу добро да говоре ако имају аутономију да говоре. Али, странке воле да имају послушне а не мислеће људе – јер мислећи могу бити већи проблем од конкуренције", размишља Лутовац.
Ако је ово дијагноза, лако је навести шта су лекови. Најзанимљивији је предлог Лутовца: "Партије су заокупљене послом и медији и невладин сектор треба да преузму иницијативу. Неопходна је институционализација односа грађанског друштва и државе. Зато је председник Републике основао Савет за односе са грађанским друштвом за оне који хоће да се укључе у политички живот, али не преко странака. Овакво тело требало би формирати и на нивоу владе и Скупштине, како би се остварила непосреднија комуникација и сарадња са цивилним сектором. Земље у транзицији немају довољно кадрова па су људи из цивилног сектора обављали важне послове за државу, што је могуће и код нас."
Зорица Томић каже да би дијалога било да се позивају цивилизовани и елегантни (реч која је из културе прешла у моду) људи који имају способност племенитог општења и са свима разговарају са поштовањем. "У медије не треба доводити егзибиционисте и партијске ударне песнице, него политичке просветитеље. Публика не треба да тражи ексцес него вредну ствар."
"Противник не сме да се порази", језгровит је Николић.
Наравно, нису то сви лекови. А да ли треба да будемо песимисти или оптимисти? Одговара Зорица Томић: "Оптимистички, промена набоље се назире кроз рационално вођење политике. Песимистички гледано много воде мора да протекне док се не схвати реч толеранција. Али, људима је свега доста и на помолу је смирење. Важан је заједнички интерес без обзира на страначку припадност, а политичари треба да буду реализатори а не промотери својих челника. Потребан нам је дијалог, компромис и политика општих решења." Оптимиста је и Милан Николић: "Најтеже је мењати културу и навике, то тек треба очекивати, али се надам да идемо ка томе."Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


