Хедонизам и животне радости

Ако неко од вас још трага за доказима о томе да ли живот има смисла, пронаћи ће их у овој књизи. Једноставне и истините, привлачне у својој стидљивости, али довољно смеле да прикажу оно склоњено од погледа, приче у антологији повезује реч коју толико волимо да чујемо и изговарамо – срећа.

Овом речима издавачка кућа „Лагуна” најављује нову антологију „Живот је увек у праву”, коју је приредила Љубица Арсић.

Било да је у питању Маркесов судбоносни кавез за птице, који упркос зловољи тријумфује као уздарје несрећном дечаку, и самом заробљеном иза родитељских решетака, Апдајково дивљење упућено свакодневном интимном тренутку, Тилинакова животна гозба заливена француским шампањцем, божићна ћурка која ће у причи Марија де Андрадеа повезати тек откривеном љубављу чланове једне поприлично тужне и загубљене породице, заводничка игра скривања и преоблачења у причи Каменског, или крстарење Блеза Сандрара на прекоокеанском броду у прашуми, при путовању које нас највише отуђује, у свима њима срећа греје као грумен злата, као сунце којем ни тмурни облаци не могу ништа.

Магијом приповедања врсних светских аутора ове антологије – живот добија потребну светлост и лепоту, значења која, упркос мозгању филозофа и узалудним закључцима науке, могу да уоче и забележе само мајстори светске књижевности.

Најновија, шеста по реду, антологија „Лагунине” едиције „Таласи”, подстицајног и мудрог наслова „Живот је увек у праву”, истиче Љубица Арсић, посвећена је лепоти живљења и животној радости, теми која на прави начин искушава значајне светске писце заступљене међу њеним корицама.

Књига са тридесет и девет прича, на више од четири стотине страница, варира оно велико и вечно питање које себи и другима постављају дечаци седећи после фудбала на школском зидићу, љубавници пошто запале још једну цигарету пред сан, брачни пар после слављења годишњице, старине на клупи у парку: Да ли живот има смисла?

Они који још трагају за доказима, додаје Љубица Арсић, можда ће их пронаћи у овој књизи. „Толстојево начело да је срећа неинспиративна и да се о њој мало шта може рећи, у сваком случају много мање него о несрећи која мами разноврсношћу, овде је прилично убедљиво оповргнута.

Као у алхемичарској реторти, у којој се вазда нешто крчка, оно што је лако – испарава, док се тешко – згушњава и пада на дно посуде. Срећа пропуштена кроз сито живота поприма укус и мирис, опипљивост пријатних ствари и привлачност заноса који, чини се, само музика уме да пружи”, каже ова списатељица.

Природа са својим подједнако лепим променама, на клупи обраслој маховином код Жана Орјеа, или сликом младости, попут сочне купине са трном који оштро убада, у причи Марсела Арлана, наглашава Љубица Арсић, показује се као саставни део тајне и делимичног одговора да се животни смисао налази у самом животу, у живљењу тог живота пуним плућима, када се вози низбрдо и уз стрмину и када се примећује лепота и у оном свакодневном и баналном.

При почетном избору прича, објашњава Љубица Арсић, која је у антологију уврстила значајна приповедачка имена попут Људмиле Петрушевске, Колет, Рилкеа, Бернарда Маламуда, Едне О’Брајен, Маргерит Јурсенар, Павела Крусанова, Исака Бабеља, Вилијама Тревора и других, учинило јој се да ће у мору трагичних прича којима обилује целокупна књижевност бити веома тешко наћи оне које сјаје пуноћом живљења и оним судбоносним оптимизмом којим одишу појединачне судбине.

„Њен захтев није био да читаоцима предочим јефтине приче са лажним сентиментом и вештачким усхићењем, којима су нафиловане све продаваније рецептуре за срећну удају, успешан порођај и вечну верност у љубавној вези, већ оне које живот и нас у њему сликају у пуноћи доживљаја, у страсти која милује, али може и да посече попут оштрице бријача”. То, наравно, полази за пером само изузетнима.