Распоред звезда

Онај лекар фаталиста, овако је образложио смрт мале Ање пред њеном мајком: "Тја, госпођо, шта ћете, судбина је тако хтела!"
Значи ли то да су сусрети болесних или здравих људи са лекарским занатом ствар високог ризика? Па ако судбина буде на страни нашег ломног живота, онда добро. Ако не, ионако је све у рукама силе коју нисмо у стању да појмимо. Време је да и неки специјалисти сазнају да је без кисеоника јако тешко дисати!
Случај девојчице која је умрла због грубе лекарске грешке није подобан за заташкавање.

Већ данима потреса српско здравство, али и емоције. Тражи се одговор на питање које остаје без одговора: Докле сеже право на лекарску грешку? И друго, још теже: може ли се грешка разумети као саставни део једне угледне професије, који се лагодно избрише мрачним табуом смрти?

Пред лекаром човек је принуђен да се покаже у свој својој ломности, оне тајне слабости које не уме да види, или не жели да покаже сам, открива му лекар, мање или више деликатно. Један писац, који не крије свој горки цинизам, каже: "Са мојим пријатељем, који је доктор, пијемо виски до зоре и оговарамо друге наше пријатеље најгорим речима. Понекад га одвучем кући и сместим у постељу, кад он не зна за себе. Деси се да и он приближно слично одвуче мене дома. А за дан-два, кад пред њим скинем одећу све мислим да моје потрошено тело вида сам Бог!"

Српско здравство је годинама на граници колапса. Све је прече од њега. И тамо где се нешто гради и ради, то неодољиво подсећа на реалсоцијалистичку политичку агитацију

Приватне клинике су постале помодни салони скупог здравља. Ко не жели да се гура са пуком, да чека данима на рутински преглед, а још има пара да плати, или мора, ено му приватне лекарске праксе. Та "лепша страна здравља" нуди удобност, прегледе и интервенције без чекања и приличне издатке. Тако су приватни поликлинички салони постали место здравственог одушка нове средње класе.

Али, лекари ипак нису богови, ма како мислио онај пијани писац. Приватна пракса је постала савршен начин за убирање пара. Сваки специјалиста, који негде нешто значи, има своју "тезгу". Но, да је једна, ни по јада. Они извиканији стварно балдисаше од посла.

Лекарски еснаф је преко сваке мере осетљив на критику. Тешко, или скоро никад неће признати грешку колеге, иако не оспорава право на њу. Свака смрт пацијента може се некако објаснити, ако не судбином, а оно неким разлогом којим се лаичкој јавности могу зачепити уста. Шта зна покојник од чега је умро!

Министарство здравља просто импонује својом лежерношћу. Реагује искључиво "пост фестум", кад све буде готово. А приватне клинике, са чудотворним интервенцијама, од којих би и здраве морао да ухвати страх за своје скромне животе, рекламирају се попут гранд параде.

Овај текст се бави само фаталним грешкама, без примедби на пожртвованост већине радника у здравству. Тамо неки људи заиста чине чуда и враћају живот и кад се губи последња нада. Ове реченице нису против њих, него у њихову корист. Да се направи разлика између часних бораца за здравље и алавих трговаца професијом, који су изнели на тезгу свој негдањи углед. Па ко од њихових муштерија остане жив, значи да је имао добар распоред звезда.