Секуларни деспоти дали шансу исламу

Све до почетка 2011. арапски секуларни лидери чувају само себе и корумпиране елите. Служе једном или другом господару наслеђеном из ере хладног рата. Потпуно заборављају на своје сународнике подвргавајући их репресији, препуштајући сиромаштву, безнађу и апатији.
Исламистима је то шанса.

Иако забрањивани и прогањани, они у доброј традицији исламског доброчинства сем духовне наде нуде и социјалну заштиту какву неефикасне државе нису у стању да обезбеде. Док њихова популарност расте, секуларне снаге су разбијене, присиљене да само аминују одлуке владајућих партија и жеље властодршца.

Арапско пролеће је онда хрупило на врата арапског света. Нове политичке странке сустизале су једна другу, махом не успевајући да се организују у амбијенту ненадано стечених слобода. Секуларне и националистичке странке носе додатни терет јер су дискредитоване зато што махом припадају истом миљеу из кога су потекли свргнути деспоти.

Чим су букнули сукоби на улицама Туниса и Каира, политичка машинерија исламиста пребачена је у вишу брзину па су махом сунитски покрети поступно, али брзо, преузимали иницијативу.
Инфилтрација у арапско пролеће кренула је опрезно.

У првим данима пажљиво је избегавано јавно помињање појмова као што су шарија или калифат. У тој фази исламисти су се фокусирали на домаће ауторитарне и корумпиране режиме.

Симптоматично је избегавана било каква конфронтација са Америком или ЕУ. Паљење израелских застава, подразумевајућа иконографија масовних арапских протеста у прошлости, било је забрањено.

Конзервативни муслимани, многи од њих адвокати, лекари или учитељи, нису били заинтересовани да обарају систем попут бољшевика у Октобарској револуцији или хомеиниста у Иранској револуцији, али су све успешније контролисали динамику арапског пролећа.

Идеолошка мапа Блиског истока је поцепана, а нове нема. Револуционарни социјализам припада архиву историје. Левичарске странке никада нису имале ширу подршку Арапа. Неолиберални капитализам такође је непопуларан јер је уништио и оно мало социјалне правде која је постојала.

Како је време пролазило, египатски исламисти су показивали све више политичке мудрости. Заборављали су на идеолошке и доктринарне разлике из прошлости и почели да се окупљају.

Групе које су једна другу хватале за гушу, попут Муслиманске браће, највећег покрета радикалнијих салафиста Гама ел исламија или Фронта за народну вољу, удружују снаге покушавајући да формирају јединствен блок против секулариста и тако осигурају већи број места у парламенту.

Њихови представници укључили су се у рад разних организација, не искључиво исламског тренда. Објединио их је страх од армије која је желела – и жели – да се представи као чувар поретка.

Муслиманску браћу много више занима политика него религија. Млади исламисти спремни су да прихвате либералније вредности и идеје социјалне правде веома блиске исламском учењу. Старији су конзервативнији. Фракцијске борбе у крилу Муслиманске браће трају.

Али, египатски либерали, као и Запад, страхују од улоге браће у постреволуционарном периоду јер је група увек остала недоречена када је реч о дугорочној визији тога како би се исламско право уклопило у грађанску државу.

Поједностављено, страхује се од реплике иранске исламске револуције 1979, која је оборила секуларног диктатора и утрла пут владавини шиитске теократије.

Остаје само једна шанса: коалиција секулариста и либерала са „умереним исламистима” као што су Муслиманска браћа у Египту и Нахда у Тунису. Обе тврде да не желе да доминирају политичким животом, да желе да буду коалициони партнери у власти.

На краћи рок, било би изненађење да исламисти не приходују од револуција које су покренуте на мотивима који немају много везе са религијом. На дужи рок, мораће да јасније прецизирају своје циљеве и тако потврде или демантују страхове који их окружују.