Sekularni despoti dali šansu islamu

Sve do početka 2011. arapski sekularni lideri čuvaju samo sebe i korumpirane elite. Služe jednom ili drugom gospodaru nasleđenom iz ere hladnog rata. Potpuno zaboravljaju na svoje sunarodnike podvrgavajući ih represiji, prepuštajući siromaštvu, beznađu i apatiji.
Islamistima je to šansa.

Iako zabranjivani i proganjani, oni u dobroj tradiciji islamskog dobročinstva sem duhovne nade nude i socijalnu zaštitu kakvu neefikasne države nisu u stanju da obezbede. Dok njihova popularnost raste, sekularne snage su razbijene, prisiljene da samo aminuju odluke vladajućih partija i želje vlastodršca.

Arapsko proleće je onda hrupilo na vrata arapskog sveta. Nove političke stranke sustizale su jedna drugu, mahom ne uspevajući da se organizuju u ambijentu nenadano stečenih sloboda. Sekularne i nacionalističke stranke nose dodatni teret jer su diskreditovane zato što mahom pripadaju istom miljeu iz koga su potekli svrgnuti despoti.

Čim su buknuli sukobi na ulicama Tunisa i Kaira, politička mašinerija islamista prebačena je u višu brzinu pa su mahom sunitski pokreti postupno, ali brzo, preuzimali inicijativu.
Infiltracija u arapsko proleće krenula je oprezno.

U prvim danima pažljivo je izbegavano javno pominjanje pojmova kao što su šarija ili kalifat. U toj fazi islamisti su se fokusirali na domaće autoritarne i korumpirane režime.

Simptomatično je izbegavana bilo kakva konfrontacija sa Amerikom ili EU. Paljenje izraelskih zastava, podrazumevajuća ikonografija masovnih arapskih protesta u prošlosti, bilo je zabranjeno.

Konzervativni muslimani, mnogi od njih advokati, lekari ili učitelji, nisu bili zainteresovani da obaraju sistem poput boljševika u Oktobarskoj revoluciji ili homeinista u Iranskoj revoluciji, ali su sve uspešnije kontrolisali dinamiku arapskog proleća.

Ideološka mapa Bliskog istoka je pocepana, a nove nema. Revolucionarni socijalizam pripada arhivu istorije. Levičarske stranke nikada nisu imale širu podršku Arapa. Neoliberalni kapitalizam takođe je nepopularan jer je uništio i ono malo socijalne pravde koja je postojala.

Kako je vreme prolazilo, egipatski islamisti su pokazivali sve više političke mudrosti. Zaboravljali su na ideološke i doktrinarne razlike iz prošlosti i počeli da se okupljaju.

Grupe koje su jedna drugu hvatale za gušu, poput Muslimanske braće, najvećeg pokreta radikalnijih salafista Gama el islamija ili Fronta za narodnu volju, udružuju snage pokušavajući da formiraju jedinstven blok protiv sekularista i tako osiguraju veći broj mesta u parlamentu.

Njihovi predstavnici uključili su se u rad raznih organizacija, ne isključivo islamskog trenda. Objedinio ih je strah od armije koja je želela – i želi – da se predstavi kao čuvar poretka.

Muslimansku braću mnogo više zanima politika nego religija. Mladi islamisti spremni su da prihvate liberalnije vrednosti i ideje socijalne pravde veoma bliske islamskom učenju. Stariji su konzervativniji. Frakcijske borbe u krilu Muslimanske braće traju.

Ali, egipatski liberali, kao i Zapad, strahuju od uloge braće u postrevolucionarnom periodu jer je grupa uvek ostala nedorečena kada je reč o dugoročnoj viziji toga kako bi se islamsko pravo uklopilo u građansku državu.

Pojednostavljeno, strahuje se od replike iranske islamske revolucije 1979, koja je oborila sekularnog diktatora i utrla put vladavini šiitske teokratije.

Ostaje samo jedna šansa: koalicija sekularista i liberala sa „umerenim islamistima” kao što su Muslimanska braća u Egiptu i Nahda u Tunisu. Obe tvrde da ne žele da dominiraju političkim životom, da žele da budu koalicioni partneri u vlasti.

Na kraći rok, bilo bi iznenađenje da islamisti ne prihoduju od revolucija koje su pokrenute na motivima koji nemaju mnogo veze sa religijom. Na duži rok, moraće da jasnije preciziraju svoje ciljeve i tako potvrde ili demantuju strahove koji ih okružuju.