Супер Марио суровији него икад

Игра „Супер Марио” корпорације „Нинтендо”, спада у мирне авантуре, сасвим другачије од „пуцачина” које данас заузимају топ листе забаве. Ипак, најновија верзија је, судећи по трејлеру који се недавно појавио на „Јутјубу”, крвавија од свих претходних.

Насиље у видео-играма није новост, али сваки пут распири полемику о томе како ова врста забаве утиче на децу. Амерички сенат недавно је усвојио законски акт којим налаже академији наука да испита како насиље из видео-игара и других медија утиче на децу.

Многе студије су показале да насилне игре немају утицај на највећи број деце, али на њих се упире прстом кад год се деси неко масовно убиство. Адам Ланза, који је прошлог децембра убио 27 особа у Конектикату, наводно је био опседнут насилним играма, а Норвежанин Андреас Брејвик изјавио је да је вежбао за масакр играјући „Кол ов дјути”.

Професор Вон Бел са Краљевског колеџа у Лондону написао је у „Гардијану” да су неки од извршитеља масовних злочина заиста играли насилне игре, али да је већина имала историју антисоцијалног понашања и породичних проблема.

„Бројне студије о младим насилницима су закључиле да насиљу доприносе делинквентни вршњаци, депресија и злостављање у породици, док изложеност насиљу у медијима има готово безначајан ефекат”, написао је Бел.

Психолог Небојша Јовановић каже за наш лист да стручњаци не могу са сигурношћу да кажу да ли видео-игре повећавају агресивност или су само вентил кроз који се гејмери празне.

– Део истраживача тврди да се непосредно после играња подиже ниво агресије код деце, нарочито ако је насилник у игри социјално награђен и прихваћен. Други сматрају да је та прича пренаглашена и да су деца која су иначе фрустрирана и запуштена склона да се на овај начин празне. Посматрајући здраве дечаке, а дуго сам пратио младе спортисте, нисам видео да такве игре изазивају повећану агресивност или деструктивност, већ им дођу као забава – каже Јовановић.

Видео-игре постоје око 40 година и у тој релативно краткој историји неки наслови су, по мишљењу већине, померили границе доброг укуса. Један од њих је „Мортал комбат”. Суров је и „Кол ов дјути” , где се играчу нуди да убија невине цивиле на аеродрому да би победио. Када је видела 12-годишњег сина да игра ову игру, Славица В. из Београда доживела је шок и увела забрану. После је од других мајки чула да је вршњацима њеног сина ово омиљена забава и попустила је.

– Сада је игра и млађи син. Каже да му није занимљиво пуцање него захтеви који које треба да испуни да би прелазио нивое. Успут уче енглески, а нисам приметила да су постали агресивнији – каже Славица.

Небојша Јовановић признаје да родитељима није лако да нађу равнотежу:

– Тешко је избећи такве игре, јер дечаци којима су забрањене остају ван групе, аутсајдери. Такође, ако му не дајете да игра игре ни да се туче с вршњацима, не може да развије дозу здраве агресивности у контактима са вршњацима истог пола, па бива проглашен за мамину мазу. Препоручио бих да уз видео-игре проведу највише два сата дневно.

Део научника износи тезу да деца која одрастају уз овај вид забаве не постају нужно насилна, али да имају већу толеранцију на туђу несрећу и патњу.

Јовановић сматра да компјутерске игре немају моћ да формирају личност:

– Они што пуштају бомбе џојстиком не гледају противника у очи. То је виртуелни свет и не можете да саосећате, јер су све фигуре апстрактне. Опет можемо да поставимо обрнуто питање, да ли су можда људи који имају смањену емпатију, они који немају довољно контакта с родитељима и вршњацима, склонији да уроне у виртуелни свет.  

----------------------------------------------

И штета и корист од видео-игара

Најновије студије на универзитету у Ајови показале су да брзо доношење одлука које захтевају такозване пуцачке игре у првом лицу побољшавају време реаговања и координацију између руке и ока, али исто тако могу да смање способност контролисања импулсивног понашања. Ово су прве студије у којима је истовремено доказан негативан и позитиван утицај видео-игара.

И раније је било истраживања која су откривала позитивне ефекте видео-игара. Дафне Бавелије, професор когнитивних наука у универзитету у Рочестеру, закључила је после више од 20 студија да ове игре побољшавају вид, пажњу и неке аспекте спознаје. Испред монитора стечене вештине нису само гејмерске (играчке), већ животне, тврди Бавелије.

Експерименти су показали да се видео-играма премошћава јаз између полова кад је у питању ментална обрада 3Д фигура. У тестовима такозване спацијалне когниције жене по традицији остварују лошије резултате, али ситуација се мења уколико имају гејмерског искуства.