Дипломатске грешке у Египту

Препоруку многих коментатора широм света да „озбиљност ситуације у Египту захтева оштре потезе Запада”, нема сумње, лакше је рећи него спровести дело. Али, такође, нема сумње да су Сједињене Америчке Државе и Европска унија показале у овој кризи да њихова нечињења, закаснеле или покрешне дипломатске акције, као и непринципијелне одлуке могу да коштају живота стотине људи.

Прва и вероватно најзначајнија дипломатска грешка америчких и европских власти учињена је одмах пошто је 3. јула египатска војка под командом генерала Абдула Фатаха ал Сисија свргла са власти првог демократски изабраног председника Египта Мухамеда Мурсија. Можда поступци председника из редова Муслиманске браће нису били по вољи САД и ЕУ, али то не значи да не би требало да се обарање Мурсија назове правим именом – војни пуч.

Америчким и европским дипломатама се чинило да је најбоље да у јавности не критикују превише египатске генерале већ да их тајном дипломатијом убеде да почну преговоре са Браћом како би престали протести исламиста. Међутим, тек пошто је египатска војска кренула у насилно чишћење два кампа демонстраната у Каиру услед чега је у сукобима погинуло око хиљаду људи, јавност је сазнала да је у тајној америчко-европској дипломатској акцији постигнут споразум око тога како да Египат мирно изађе из кризе. Споразум су прихватила Муслиманска браћа али је генералима то било недовољно да одустану од покоља.

Тек овај безочан чин генерала у којем су свесно политички компромис заменили говором оружја натерао је Европљане да се запитају и да минуле среде забране испоруку оружја и специјалне технике, која може да буде искоришћена у репресивне сврхе унутар Египта. Шефови дипломатија ЕУ, додуше, нису променили програм економске помоћи Египту, као и програм подстицаја развоја демократије и подршке цивилног друштва, који укупно теже око пет милијарди евра.

Санкције на извоз европског оружја свакако је значајна порука египатским генералима, али питање је колико овај потез у пракси може имати ефекта. Наиме, само чешка фабрика оружја „Чешка збројовка” је у мају ове године добила посао испоруке 50.000 пиштоља Египту тако да је 15.100 пиштоља ЦЗ П-07 још тада испоручено Каиру. Мировни активисти кажу да је и пре тог уговора послато око 3.500 примерека истог типа пиштоља а нема још потврде да ли је чешка фабрика Египћане снабдела и аутоматским пиштољима типа „шкорпион”, намењеним за „уништавање живе силе у блиској борби”.

Иако се ЕУ забраном извоза оружја показала као иоле неутрална и реална, све то умањује чињеница да званичници ЕУ све време осуђују прекомерно насиље безбедносних снага, али се не усуђују да помену да је пре тога извршен војни пуч. Од овога још више зазиру у САД, где би истицање да се догодио војни преврат значило да Вашингтон одмах мора, према Закону о страној помоћи из 1961. године, да прекине да даје војну и финансијску помоћ, која на годишњем нивоу износи 1,55 милијарди америчких долара. Отказивање војне вежбе са египатском армијом, због покоља на каирским улицама, делује смешно ако се зна да лавовски део америчке помоћ Египту, то јест око 1,3 милијарде долара, одлази управо армији.

Жмурење Барака Обаме на војни пуч у Египту, додуше, није нека новина у спољној политици САД. И Џон Кенеди је 1961. зажмурио када је јужнокорејска војска под вођством Парк Чунг Хеа оборила демократски изабрану владу у Сеулу. Упркос јасном америчком закону Кенеди није прекинуо војну помоћ партнеру на југоистоку Азије. Када је војна хунта 1967. преузела власт у Грчкој, Линдон Џонсон је Атини само суспендовао испоруку тешког наоружања, али је брзо и та одлука укинута, док касније ни иницијатива конгресмена није успела да натера Ричарда Никсона да обустави војну помоћ Грчкој под владавином хунте. У случају чилеанској војног преврата 1973, Никсонова администрација је чак повећала војну помоћ режиму Августа Пиночеа, а то је и у Салвадору урадио Џими Картер после тамошња два војна пуча.

Сасвим је очигледно да Америка не одустаје од онога што сматра својим дипломатским и геостратешким интересима па и по цену кршења сопственог закона. Тек кад види опасност за своје интересе, САД заврћу финансијску славину.

У случају Египта, покољ на улицама Каира није био довољан да се Бела кућа одрекне своје вишедеценијске политике да јој је у Египту важнија стабилност него демократија. Међутим, питање је да ли су свесни да допуштањем да генерали силом сузбију утицај Муслиманске браће с друге стране омогућавају јачање утицаја салафиста. Салафистичка партија Нур је освојила четвртину гласова на изборима и до јула је подржавала Мурсија, а сада је уз огромну политичку и финансијску подршку Саудијске Арабије стала уз генерале. Рачунају да њихово време тек долази и да ће успети да остваре ултраконзервативне тежње за стварањем државе у којој ће владати шеријатско право. То сигурно не одговара Американцима и Европљанима. Само је питање када ће уочити све своје дипломатске грешке.