Diplomatske greške u Egiptu

Preporuku mnogih komentatora širom sveta da „ozbiljnost situacije u Egiptu zahteva oštre poteze Zapada”, nema sumnje, lakše je reći nego sprovesti delo. Ali, takođe, nema sumnje da su Sjedinjene Američke Države i Evropska unija pokazale u ovoj krizi da njihova nečinjenja, zakasnele ili pokrešne diplomatske akcije, kao i neprincipijelne odluke mogu da koštaju života stotine ljudi.

Prva i verovatno najznačajnija diplomatska greška američkih i evropskih vlasti učinjena je odmah pošto je 3. jula egipatska vojka pod komandom generala Abdula Fataha al Sisija svrgla sa vlasti prvog demokratski izabranog predsednika Egipta Muhameda Mursija. Možda postupci predsednika iz redova Muslimanske braće nisu bili po volji SAD i EU, ali to ne znači da ne bi trebalo da se obaranje Mursija nazove pravim imenom – vojni puč.

Američkim i evropskim diplomatama se činilo da je najbolje da u javnosti ne kritikuju previše egipatske generale već da ih tajnom diplomatijom ubede da počnu pregovore sa Braćom kako bi prestali protesti islamista. Međutim, tek pošto je egipatska vojska krenula u nasilno čišćenje dva kampa demonstranata u Kairu usled čega je u sukobima poginulo oko hiljadu ljudi, javnost je saznala da je u tajnoj američko-evropskoj diplomatskoj akciji postignut sporazum oko toga kako da Egipat mirno izađe iz krize. Sporazum su prihvatila Muslimanska braća ali je generalima to bilo nedovoljno da odustanu od pokolja.

Tek ovaj bezočan čin generala u kojem su svesno politički kompromis zamenili govorom oružja naterao je Evropljane da se zapitaju i da minule srede zabrane isporuku oružja i specijalne tehnike, koja može da bude iskorišćena u represivne svrhe unutar Egipta. Šefovi diplomatija EU, doduše, nisu promenili program ekonomske pomoći Egiptu, kao i program podsticaja razvoja demokratije i podrške civilnog društva, koji ukupno teže oko pet milijardi evra.

Sankcije na izvoz evropskog oružja svakako je značajna poruka egipatskim generalima, ali pitanje je koliko ovaj potez u praksi može imati efekta. Naime, samo češka fabrika oružja „Češka zbrojovka” je u maju ove godine dobila posao isporuke 50.000 pištolja Egiptu tako da je 15.100 pištolja CZ P-07 još tada isporučeno Kairu. Mirovni aktivisti kažu da je i pre tog ugovora poslato oko 3.500 primereka istog tipa pištolja a nema još potvrde da li je češka fabrika Egipćane snabdela i automatskim pištoljima tipa „škorpion”, namenjenim za „uništavanje žive sile u bliskoj borbi”.

Iako se EU zabranom izvoza oružja pokazala kao iole neutralna i realna, sve to umanjuje činjenica da zvaničnici EU sve vreme osuđuju prekomerno nasilje bezbednosnih snaga, ali se ne usuđuju da pomenu da je pre toga izvršen vojni puč. Od ovoga još više zaziru u SAD, gde bi isticanje da se dogodio vojni prevrat značilo da Vašington odmah mora, prema Zakonu o stranoj pomoći iz 1961. godine, da prekine da daje vojnu i finansijsku pomoć, koja na godišnjem nivou iznosi 1,55 milijardi američkih dolara. Otkazivanje vojne vežbe sa egipatskom armijom, zbog pokolja na kairskim ulicama, deluje smešno ako se zna da lavovski deo američke pomoć Egiptu, to jest oko 1,3 milijarde dolara, odlazi upravo armiji.

Žmurenje Baraka Obame na vojni puč u Egiptu, doduše, nije neka novina u spoljnoj politici SAD. I Džon Kenedi je 1961. zažmurio kada je južnokorejska vojska pod vođstvom Park Čung Hea oborila demokratski izabranu vladu u Seulu. Uprkos jasnom američkom zakonu Kenedi nije prekinuo vojnu pomoć partneru na jugoistoku Azije. Kada je vojna hunta 1967. preuzela vlast u Grčkoj, Lindon Džonson je Atini samo suspendovao isporuku teškog naoružanja, ali je brzo i ta odluka ukinuta, dok kasnije ni inicijativa kongresmena nije uspela da natera Ričarda Niksona da obustavi vojnu pomoć Grčkoj pod vladavinom hunte. U slučaju čileanskoj vojnog prevrata 1973, Niksonova administracija je čak povećala vojnu pomoć režimu Avgusta Pinočea, a to je i u Salvadoru uradio Džimi Karter posle tamošnja dva vojna puča.

Sasvim je očigledno da Amerika ne odustaje od onoga što smatra svojim diplomatskim i geostrateškim interesima pa i po cenu kršenja sopstvenog zakona. Tek kad vidi opasnost za svoje interese, SAD zavrću finansijsku slavinu.

U slučaju Egipta, pokolj na ulicama Kaira nije bio dovoljan da se Bela kuća odrekne svoje višedecenijske politike da joj je u Egiptu važnija stabilnost nego demokratija. Međutim, pitanje je da li su svesni da dopuštanjem da generali silom suzbiju uticaj Muslimanske braće s druge strane omogućavaju jačanje uticaja salafista. Salafistička partija Nur je osvojila četvrtinu glasova na izborima i do jula je podržavala Mursija, a sada je uz ogromnu političku i finansijsku podršku Saudijske Arabije stala uz generale. Računaju da njihovo vreme tek dolazi i da će uspeti da ostvare ultrakonzervativne težnje za stvaranjem države u kojoj će vladati šerijatsko pravo. To sigurno ne odgovara Amerikancima i Evropljanima. Samo je pitanje kada će uočiti sve svoje diplomatske greške.