Битка за Азербејџан

Азербејџан, једна од бивших совјетских република, могао би у будућности да се наметне као лидер међу државама Јужног Кавказа. Овакав закључак изнела је агенција РИА „Новости” после недавне посете руског председника Владимира Путина Бакуу. Истовремено, агенција додаје и да је утицај САД у овом делу света, наметнут по распаду Совјетског Савеза, после 2008. нагло почео да опада.

Слабљење америчког утицаја, као и долазак руске државне делегације у азербејџанску престоницу, уклапају се у стратегију шефа руске државе да за Москву чвршће веже све бивше совјетске републике, осим балтичких. Ускакање Русије у празан простор који за собом остављају Американци, логичан је корак. Садашњи председник Илхам Алијев дочекао је руског колегу у тренутку када се Азербејџанци спремају да 9. октобра изађу на председничке изборе. Предизборна подршка Москве Алијеву огледа се и у чињеници да су у Путиновој свити били, између осталих, и шеф дипломатије Сергеј Лавров, министар одбране Сергеј Шојгу и министар енергетике Александар Новак.

Досадашње „видљиво присуство” у бившој совјетској републици, било је за Вашингтон од изузетног значаја. Из неколико разлога: први је свакако чињеница да је Азербејџан изузетно богат енергентима, важним не само за САД него и за њихове савезнике, посебно на пределима Средњег и Далеког истока. Али, на тамошње нафтне и гасне изворе око су бацили и руски „Лукоил”, „Росњефт”...

Такође, стратешка позиција ове земље, највеће у региону, са нешто више од девет милиона становника, као и њена најдиректнија веза између запада Азије и истока Европе, у једном тренутку су родили идеју да се у Азербејџану формира стална америчка војна база из које би се лакше деловало ка Авганистану, посебно у тренутку повлачења, уз истовремено контролисање ситуације у Ирану, Турској, Грузији, Јерменији...

Оно што није ишло наруку Американцима јесте чињеница да је председник Алијев склонији Путину, као блиском суседу. И његов отац, Гајдар Алијев, који је земљу водио од 1993, сматрао је Москву, и после распада СССР-а, за стратешког савезника. Такође, познато је да је Алијев старији до смрти (2003) био у изузетно добрим односима са Путином.

Када је реч о Азербејџану и Путиновој подршци Алијеву, аналитичари руске агенције РИА „Новости” напомињу да је решеност руског председника да пошто-пото одржи ово дружељубље иницирана и чињеницом да у Бакуу не крију жељу за чвршћом политичком везом са Анкаром и Бриселом. У једном тренутку се чак појавила вест о могућности стварања заједничких војних снага Азербејџана и Турске.

То је потврђено и несклоношћу Бакуа ка било каквим економским или војнополитичким структурама на постсовјетском простору, попут Евроазијског економског савеза, Царинске уније и Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ). Управо је то стратешки циљ актуелне власти у Кремљу.

Одлука САД да се војно повуку из Авганистана, иако поздрављена у Бакуу, ствара нову ситуацију у којој се много шта враћа на почетну позицију из 1991. када су постсовјетске државе стицале независност. Ствара се ситуација која намеће дилему којем се стратешком партнеру приклонити. Сада више није реч само о Русији и САД већ и о све јачој Кини, па и моћној Турској, која и сама тежи да се докопа чланства у ЕУ.

Ово, међутим, не мења пословне ствари „на терену”. Москву и Баку спајају и те како озбиљне везе у оквиру Организације црноморске економске сарадње. Азербејџан је највећи економски партнер Русије на Јужном Кавказу. Не чуди стога што су у раније поменутој Путиновој делегацији која је боравила у Бакуу били и нафтни магнати Игор Сечин и Вагит Алекперов. Како су окончани „енергетски разговори” није обелодањено, али је несумњиво да Азербејџанци настоје да се ослободе руског утицаја када је реч о продаји енергената на страним, посебно западним тржиштима.

Илхам Алијев не сумња у победу на предстојећим изборима. Не сумња у то ни Москва, која жели да ојача утицај на постсовјетском простору. Посета Бакуу за циљ је имала да се то покаже не само азербејџанским гласачима него и главном председничком кандидату.