Учите мађарски да уђете у Европску унију

Суботица – Љиља, нека се тако зове за потребе текста, цело вече седи за компјутером и „скајпује“ са клијентима. С друге стране виртуелне везе су саговорници углавном из Београда и Новог Сада којима у ухо никада није ушло слово „о” са две тачкице, или дугачко „у”, а чије изговарање представља праву енигму. Међутим, када савладају бар основе, на пола пута су до добијања пасоша који им отвара врата Европске уније, и то је и једини циљ овог „ломљења језика“.

Наравно, разговор преко „скајпа“ није довољан да би се научио мађарски језик, за који многи кажу да спада међу тешке јер не личи ни на један широко распрострањен, већ се са финским „склонио“ у посебну језичку групу, па Љиља има и адут у рукаву – службеника у мађарском селу који ће поставити подносиоцу захтева за мађарско држављанство само унапред договорена питања, на која ће он одговорити већ научено. Формално, све је у реду јер је подносилац молбе при том пронашао и бабу која је негде почетком века рођена у Угарској.

Од почетка 2011. године 100.000 војвођанских Мађара предало је захтев за добијање мађарског држављанства, а њих 60.000 је и положило заклетву, тј. уписано у књигу држављана Мађарске. Износећи податке о броју грађана који су затражили држављанство Мађарске, лидер Савеза војвођанских Мађара Иштван Пастор је нагласио да добијање држављанства има и своју практичну страну, о којој се не говори у јавности, а то је исељавање омогућено управо овако добијеним држављанством чланице ЕУ. Незванично се процењује да је готово половина оних који су положили заклетву затражила и мађарски пасош и, мада није познато колико грађана је отишло, може се говорити о великом и сталном одливу становништва, нарочито млађег, управо захваљујући чињеници да имају мађарски пасош.

Када је мађарски парламент као један од првих аката нове власти маја 2010. године донео закон о поједностављеном добијању држављанства, сви Војвођани кренули су у помну претрагу породичног стабла не би ли пронашли оне који су рођени у Угарској до 1921. или током мађарске власти у Бачкој од 1941. до 1945. године, до потписивања мировног споразума. И док је тај услов био стицај породичних прилика, други, знање мађарског језика, зависио је од самог тражиоца. Закон не прецизира ниво знања језика, у формуларима који се подносе предвиђено је да се руком испише сопствена биографија, и пред службеником потпише. Дакле, у великој мери, процена је остављена овлашћеним службеницима амбасада, конзулата или општина у Мађарској где се захтеви подносе.

Како ће се касније испоставити, захтевани ниво знања језика био је различит: од врло толерантног у општинским службама у суседним мађарском градовима, где је довољно било да се зна рећи „сервус“ службенику, до озбиљних провера кроз неформални разговор у суботичком конзулату. Овде су чак и у Мађарској кући, институцији која помаже у попуњавању формулара оног ко не покаже вољу да говори на мађарском, одмах упућивали да документа ни не подноси док не савлада језик. У суботичком конзулату, где готово свакодневно групе нових држављана полажу заклетву, било је људи из Београда чији су преци из Војводине који су успевали да за неколико месеци науче мађарски на задовољавајућем нивоу.

Они који нису хтели да уче језик, радије би се опредељивали за посредника попут особе која је за овај текст именована Љиљом, и чије услуге су стајале од 150 до 200 евра или за приватне школе језика које су осим учења мађарског нудиле и одлазак до неке месне канцеларије у суседној држави и предају докумената. То је обично значило само једно: да је и овде за одређену новчану надокнаду договорено да се подносиоцима захтева за држављанство прогледа кроз прсте.

Након што су мађарске власти уочиле неочекивано велик број Београђана, и уопште „не-Војвођана“ који по селима јужне Мађарске предаје документацију, провере су ригорозније па сада овакве услуге стају и неколико стотина евра, јер је наводно и тарифа службеника виша, а и више лица је укључено у овакво полагање. Наравно, о оваким „пречицама“ до држављанства не могу се добити званични подаци, ипак, од средине ове године пооштрена је предаја документације, а нови „филтер“ за проверу језика уведен је и приликом давања заклетве.