Магија „штапа и канапа” пред објективом

Фотографије Александра Кујучева ових дана могу да гледају сви посетиоци једне скромне али признате галерије у Умагу, у Хрватској. Београђани су последњи пут сличну прилику имали 2007, али ће се уметник који је дипломирао на Факултету примењених уметности и дизајна у Београда, потрудити, како каже за „Политику”, да почне са припремама за изложбу коју би следеће године требало да одржи у сопственом граду.

До сада је самостално излагао широм бивше Југославије, Америке и Француске, где је боравио као стипендист; последњих година његови радови излагани су неколико пута и у Јапану, у Русији, Словенији...

Први је, засад и једини, српски фотограф коме су објављени интервју и збирка радова у престижном француском часопису „Фото”, а у домаћим оквирима готово да нема модног часописа, публикације, периодичног магазина који није ангажовао управо Кујучева за фотографисање едиторијала. Његова дела налазе се у колекцији Музеја примењених уметности у Београду и у колекцији Зуисхо-џи у Токију.

Колико је Србија као мало тржиште и сиромашна земља погодна за бављење модном фотографијом?

Ограничени или непостојећи буџети никада ми нису сметали; увек сам волео „штап и канап”. То одговара мом стилу у модној фотографији, који није превише комерцијалан. Себе не сматрам модним фотографом, тако да је свако бављење модом само још једна прилика да урадим нешто занимљиво. Када радим на модној фотографији, жеља ми је да поставим шири квалитет који ће јој омогућити да настави независан живот, ослобођен тренутног контекста каталога или модног едиторијала. Модна фотографија ми је посебно интересантна, зато што путем часописа у великим тиражима допире до широке публике. Када се укаже таква прилика, покушам да збуним необичним фотографијама на неочекиваном месту.

Сарађивао са најзначајнијим домаћим модним дизајнерима и манекенима: модели сестара Светлане и Јелене Проковић

Од многобројних креатора и модела са којима сте сарађивали кога издвајате?

Сестре Светлана и Јелена Проковић и Маја Атанасијевић су као креатори и стилисти оставиле неизбрисиви траг у мом раду. Пуно им дугујем. Од модела издвојио бих Сању Лукјаченко, Мају Атанасијевић, Анђелију Вујовић и Андријану Беловић. Много мојих најбољих радова не би били то што јесу без њиховог доприноса.

Употреба различитих компјутерских програма је постала доминантна. Колико користите такве „додатке” приликом обраде фотографија и да ли сматрате да развојем савремене технологије фотографија – као аутентична слика реалности – постаје њена симулација стварности?

Моје фотографије не приказују видљиву спољашњу стварност, зато сам захвалан свим средствима која помажу и олакшавају обману. Фото-монтажа и други облици манипулације су се као креативне технике користили од самих почетака фотографије. И сам сам сецкао фотографије маказама, лепио их и ручно бојио, гребао и нагризао различитим хемикалијама. Дигитална технологија је то олакшала и унапредила. Аутентична слика стварности често у ствари и не постоји. У штампи су два различита потписа испод исте фотографије довољна да потпуно промене њено значење.

----------------------------------------------

Рок испред објектива

Кујучев је, поред бављења модном фотографијом, имао прилику да фотографише највећа имена домаће рок сцене. Испред његовог објектива стајали су: групе ЕКВ, Дисциплина кичме, Партибрејкерс, Електрични оргазам, Ван Гог, Дарквуд даб, Саншајн, Плејбој, Рамбо Амадеус, Беби Дол, Слађана Милошевић, Кристина Ковач, Вуду Попај, Гру, Марина Перазић, Тања Јовићевић, Влада Дивљан...