Magija „štapa i kanapa” pred objektivom

Fotografije Aleksandra Kujučeva ovih dana mogu da gledaju svi posetioci jedne skromne ali priznate galerije u Umagu, u Hrvatskoj. Beograđani su poslednji put sličnu priliku imali 2007, ali će se umetnik koji je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beograda, potruditi, kako kaže za „Politiku”, da počne sa pripremama za izložbu koju bi sledeće godine trebalo da održi u sopstvenom gradu.

Do sada je samostalno izlagao širom bivše Jugoslavije, Amerike i Francuske, gde je boravio kao stipendist; poslednjih godina njegovi radovi izlagani su nekoliko puta i u Japanu, u Rusiji, Sloveniji...

Prvi je, zasad i jedini, srpski fotograf kome su objavljeni intervju i zbirka radova u prestižnom francuskom časopisu „Foto”, a u domaćim okvirima gotovo da nema modnog časopisa, publikacije, periodičnog magazina koji nije angažovao upravo Kujučeva za fotografisanje editorijala. Njegova dela nalaze se u kolekciji Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu i u kolekciji Zuisho-dži u Tokiju.

Koliko je Srbija kao malo tržište i siromašna zemlja pogodna za bavljenje modnom fotografijom?

Ograničeni ili nepostojeći budžeti nikada mi nisu smetali; uvek sam voleo „štap i kanap”. To odgovara mom stilu u modnoj fotografiji, koji nije previše komercijalan. Sebe ne smatram modnim fotografom, tako da je svako bavljenje modom samo još jedna prilika da uradim nešto zanimljivo. Kada radim na modnoj fotografiji, želja mi je da postavim širi kvalitet koji će joj omogućiti da nastavi nezavisan život, oslobođen trenutnog konteksta kataloga ili modnog editorijala. Modna fotografija mi je posebno interesantna, zato što putem časopisa u velikim tiražima dopire do široke publike. Kada se ukaže takva prilika, pokušam da zbunim neobičnim fotografijama na neočekivanom mestu.

Sarađivao sa najznačajnijim domaćim modnim dizajnerima i manekenima: modeli sestara Svetlane i Jelene Proković

Od mnogobrojnih kreatora i modela sa kojima ste sarađivali koga izdvajate?

Sestre Svetlana i Jelena Proković i Maja Atanasijević su kao kreatori i stilisti ostavile neizbrisivi trag u mom radu. Puno im dugujem. Od modela izdvojio bih Sanju Lukjačenko, Maju Atanasijević, Anđeliju Vujović i Andrijanu Belović. Mnogo mojih najboljih radova ne bi bili to što jesu bez njihovog doprinosa.

Upotreba različitih kompjuterskih programa je postala dominantna. Koliko koristite takve „dodatke” prilikom obrade fotografija i da li smatrate da razvojem savremene tehnologije fotografija – kao autentična slika realnosti – postaje njena simulacija stvarnosti?

Moje fotografije ne prikazuju vidljivu spoljašnju stvarnost, zato sam zahvalan svim sredstvima koja pomažu i olakšavaju obmanu. Foto-montaža i drugi oblici manipulacije su se kao kreativne tehnike koristili od samih početaka fotografije. I sam sam seckao fotografije makazama, lepio ih i ručno bojio, grebao i nagrizao različitim hemikalijama. Digitalna tehnologija je to olakšala i unapredila. Autentična slika stvarnosti često u stvari i ne postoji. U štampi su dva različita potpisa ispod iste fotografije dovoljna da potpuno promene njeno značenje.

----------------------------------------------

Rok ispred objektiva

Kujučev je, pored bavljenja modnom fotografijom, imao priliku da fotografiše najveća imena domaće rok scene. Ispred njegovog objektiva stajali su: grupe EKV, Disciplina kičme, Partibrejkers, Električni orgazam, Van Gog, Darkvud dab, Sanšajn, Plejboj, Rambo Amadeus, Bebi Dol, Slađana Milošević, Kristina Kovač, Vudu Popaj, Gru, Marina Perazić, Tanja Jovićević, Vlada Divljan...