Два суда и две Европе

Док је свет минулих дана у очекивању када ће Запад да крене у свој казнени удар на сиријског председника Башара ел Асада, европски концепт изласка еврозоне из кризе доживео је нови неочекивани удар. Уставни суд Португалије прогласио је „неуставним” недавно усвојени закон по коме државним службеницима проглашеним за вишак следи отказ, уколико за годину дана не успеју да се у програму владе преквалификују и нађу радно место у оквиру државне службе.

Пролетос је највиша португалска судска инстанца као „неуставне” укинула одлуке о укидању плаћеног одмора за раднике јавног сектора, а прошле године и одлуку о смањењу пензија, тако да јој је ово трећи пут да се недвосмислено успротиви антикризном рецепту потеклом из кухиње „тројке” међународних кредитора – Европске комисије, Међународног монетарног фонда и Европске централне банке.

Иако је према последњим економским показатељима Португалија забележила известан опоравак, то неће спречити бројне европске званичнике да се обруше на Уставни суд Португалије што се уопште дрзнуо да преиспитује мере које намеће „тројка”. Поново ће уследити критике из Брисела и Берлина како је Суд „још један творац проблема”, а да Португалија има „последњи социјалистички устав у Европи”. Штавише, казна финансијских тржишта је већ стигла тако да је цена португалских дугова порасла, јер је за само један дан камата на државне обвезнице које доспевају за десет година скочила са 6,574 на 6,785 одсто.

Премда ће многи рећи да онај ко даје паре Португалцима – читај Немачка – има и право да условљава примаоца 78 милијарди евра, поставља се питање да ли је по цену економско-финансијског спаса дозвољено погазити основне демократске вредности које су темељ Европске уније. Зар је могуће да је од независности судства, уставности и законитости као темеља европског модела демократије снажнија убеђеност да ће једино ригорозно сасецање јавне потрошње спасити посрнули део југа еврозоне. Чак и када се не би улазило у полемику око тога колико је заиста спасоносан тај концепт мера штедње, који је на пример Грчку за три године довео до тога да су јој се дугови само увећали, сасвим је очигледно да је недопустиво критиковати највишу судску инстанцу што је радила свој посао. Штавише, критиковати уставни суд неке друге земље делује још мање европски.

Уз то неевропско понашање критичара судија Уставног суда Португалије, немогуће је не приметити и њихово неописиво лицемерје, јер никоме од њих није пало ни на памет да помисли да исто такву жестоку критику упути на адресу Савезног уставног суда Немачке у Карлсруеу. Када су судије у Карлсруеу одлучиле да процене колико је заиста у интересу немачких грађана Европски стабилизациони механизам – фонд из којег ЕУ помаже чланице у финансијским невољама – нико од званичника није лепио етикете на немачки устав или рекао да је Савезни уставни суд „још један творац проблема”.

Не, тада је то била демократија у којем судска инстанца има право да проверава уставност одлука владе, као и да ли је то у интересу њених грађана. Чланови Европске комисије тада ни у лудилу нису помишљали да, на пример, Берлину поруче да шта год одлучио Суд у Карлсруеу они ипак морају да наставе да финансирају спасилачки фонд ЕУ. Насупрот томе, после априлске одлуке Уставног суда Португалије, некадашњи португалски премијер а сада председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо није се либио да поручи званичном Лисабону да, без обзира на судску одлуку, мора да настави са наметнутим мерама буџетске штедње.

Представници Европске комисије и богатијих држава чланица еврозоне заправо тиме показују да већ постоје две Европе. Једна у којој се у складу са вредностима Европске уније поштује одлука Уставног суда колико год она сметала извршној власти. И друга Европа у којој под притиском ове прве је могуће и да се глас највише судске инстанце баци у море, све зарад „виших” интереса богатијег севера Европе.

Све то Европску унију враћа из 21. века назад у време Римске империје, када је Улпијан, један од последњих великих римских правника класичног доба, знао да каже: „Оно што је по вољи принца има снагу закона”. Више од 19 векова касније, савремено Римско царство изгледа исто има принца. Само што је он, према свему судећи, пруског а не латинског порекла.