Интерпол – брана за криминал

Национални централни биро (НЦБ) Интерпола у Београду тренутно потражује око 1.000 особа, које се због разних кривичних дела налазе на међународним „црвеним потерницама”.

Ко су најтраженији српски бегунци, Милан Димитријевић, начелник Управе за међународну оперативну полицијску сарадњу МУП-а Србије, не открива јер је то под ознаком „поверљиво”.  Он, међутим, каже да једном годишње свака држава бази Интерпола у Француској доставља списак од три особе, чије је хапшење најприоритетније.

– Ова акција названа је „Инфраред”, што подразумева да се безбедносни подаци и информације о тим особама 24 часа свакодневно ажурирају и проверавају. Које особе ће бити на списку од три приоритета одлучују надлежне службе и највише руководство сваке земље – наводи Димитријевић за „Политику”. 

Претпоставили смо да се име одбеглог Дарко Шарића, којег је Специјално тужилаштво означило као вођу нарко-клана и оптужило га за прање новца и шверц наркотика из Јужне Америке, налази међу најприоритетнијима, али званичну потврду од нашег саговорника нисмо добили. Каже не би било професионално да о томе говори.

Он наводи да се свака информација о Шарићу проверава и да све надлежне службе раде на овом случају. Шарићево име, само је једно од 2.500 њих, за колико је од 2001. године београдска канцеларија ове највеће међународне полицијске асоцијације, расписала међународних потерница.

Колики је тачан број српских држављана за којима трага 190 земаља чланица Интерпола немогуће је рећи, јер се број активних међународних потерница у сваком тренутку мења – због застарења кривичног гоњења, хапшења, осуђујуће или ослобађајуће пресуде, одустајања суда од оптужнице или истраге.

Познато је, показују подаци Управе за међународну оперативну полицијску сарадњу МУП-а Србије у оквиру којег се налази и Одељење Интерпола, да су од 2010. године друге државе расписале 1.038 потерница за држављанима Србије, док је Интерпол у Београду у последње две године расписао 400 међународних потерница за домаћим држављанима.

Србија међународне потернице расписује независно од тежине учињеног кривичног дела, за разлику од већине чланица Интерпола, које потернице расписују углавном за починиоцима кривичних дела са високим степеном друштвене опасности.

Правила игре су у сваком случају јасна и тачно утврђена – Интерпол потернице расписује по налогу суда, а држава на чијој се територији бегунац затекне дужна је да га ухапси и о томе обавести остале чланице.

Димитријевић оцењује да је међународна полицијска сарадња најинтензивнија са земљама у региону, а да је на најнижем нивоу са азијским земљама.

Сарадња са колегама у региону реализује се заједничким полицијским акцијама, било да је реч о тимовима или акцијама са истим кодним називима, у вези са откривањем учинилаца разних кривичних дела. Као пример добре сарадње Димитријевић наводи акције „контролисаних испорука”.

– То су међународне акције у којима је сарадња полиција, министарства правде и тужилаштва на највишем могућем нивоу. Годишње их буде око пет. Реч је о акцијама, у којима се прати испорука велике количине наркотика. Полиције свесно пуштају да дрога пролази пет граница да би се починиоци ухапсили и роба запленила у одређеној држави, по договору – објашњава наш саговорник.

Наша држава одлично сарађује и са већином европских земаља, нарочито са Аустријом, Немачком, Италијом. О томе сведочи податак да се сваке године преко заштићеног Интерполовог канала И 24/7 са овим државама размени неколико хиљада обавештајних информација. Информације се „сливају” у базу Интерпола са седиштем у Лиону у Француској.

– Нема лоше и добре сарадње када постоји обострана воља. Постоје само законске немогућности за поступање, немогућности условљене квалитетом постојеће техничке опреме и на крају најбитније, људски фактор и немогућности условљене незнањем, а понекад и немаром – наводи Димитријевић.

На питање због чега одређене државе не сарађују када је реч о изручењу Мире Марковић, супруге бившег председника Слободана Милошевића и њиховог сина Марка Милошевића, као и одбеглог Богољуба Карића, за којима је Србија расписала потернице, не желећи да говори о конкретним именима, наш саговорник каже да свака држава има суверенитет у доношењу одређених одлука.

– Поступци екстрадиције су прописани и стандардизовани у свакој држави, где судови доносе одлуке. Коначну одлуку да ли ће одређена особа бити изручена држави, која је потражује, је чин и појединачни акт министра правде те државе. Законом је тако предвиђено. У појединим случајевима, разлог је неусклађеност домаћег законодавства са законима друге државе, односно непрепознавање кривичног дела – објашњава Димитријевић.

Упитан о статусу међународних потерница, које је Србија због ратних злочина расписала за Рамушем Харадинајем, Агимом Чекуом и Хашимом Тачијем, бившим официрима такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК), Димитријевић одговара да су надлежни органи државе Србије и Министарство правде остали при свим тим оптужницама.

Чеку и Тачи су више пута хапшени у другим државама, после чега су се убрзо налазили на слободи?

– Могуће је да су разлози државе, која распише потерницу оправдани, али ако особа са потернице након хапшења докаже и довољно уверљиво представи надлежним органима у Интерполу да је заправо реч о расном, верском и политичком прогону, она ће се наћи на слободи. То процењује орган те државе. Члан три статута Интерпола предвиђа да се не „третирају” потернице за које се утврди да су расно, верски и политички мотивисане – наводи наш саговорник, ограђујући се од конкретних примера.

У Интерполу, објашњава Димитријевић, постоји комисија, која се састаје „ад хок”, у зависности од пријава особа са потерница.

– Значи да ако се деси да полиција ухапси особу, која сматра да је неосновано приведена, она је у обавези да Интерполу, односно тој комисији достави довољно доказа за то. Чланови комисије се мењају, баш због тога да не би била пристрасна. Комисија одлучује да ли су ти докази релевантни или не, односно да ли ће одређена потерница бити видљива и активна – објашњава Димитријевић.
На питање да ли би Тачи, Чеку и Харадинај били ухапшени по уласку у Србију, наш саговорник наводи да би по закону то било обавезујуће за сваког припадника МУП-а.

Када ће Лука Бојовић бити изручен Србији?

Поводом недавних информација објављених у медијима да ће Лука Бојовић, оптужени вођа „земунског клана” ускоро из Шпаније бити изручен Србији, наш саговорник каже да је реч о спекулацијама. О томе да ли ће и када доћи до изручења Бојовића, одлучиће искључиво шпански надлежни органи.

– Због оваквих нагађања, колеге из иностранства са којима сарађујем су некада незадовољне како се ми непрофесионално односимо према одређеним случајевима из екстрадиције. Свака држава има свој суверенитет у доношењу одређених одлука – тврди Милан Димитријевић.