Суза на образу времена

Од нашег специјалног извештача

Агра, Индија – Иако се у влажној подневној врелини чини као да лебди изнад тла, Таџ Махал већ дуже од 380 година чврсто одолева изазовима времена, киша, песка и људи, не обазире се на верску мржњу која га повремено опколи и наставља гордо да траје као најславнији светски споменик безусловне љубави која је уграђена у његове темеље.

Таџ је заиста много више од гробнице, џамије, вртова, капија и фонтана изграђених у мешавини елемената персијског, исламског и индијског стила. Задивљујућа хармонија и симетрија, која корене налази у древној ведској науци о градњи и становању „васту” – индијској варијанти кинеског „фенг шуија” – и у чарима персијске архитектуре.

Његова племенита силуета, која се огледа у издуженом правоугаоном базену, постала је заштитни знак Индије. Таџ је сан, елегија у белом мермеру.

„Таџ није архитектонско дело као што је случај са другим грађевинама, већ страст љубави једног владара искована у живом камену”, писао је британски песник сер Едвин Арнолд, док је његов сународник по перу Радјард Киплинг забележио: „Таџ је оваплоћење свега чистог, светог и тужног.”

Прича о једној од најпознатијих и најромантичнијих грађевина света почиње принцом Хуремом, припадником исламске династије Могула, која владала Индијом од 1526. до 1858, окрутних али праведних владара, неустрашивих ратника и љубитеља сликарства и архитектуре.

Легенда каже да је принц једном шетао Делхијем и приметио 14-годишњу девојку која продаје свилу. Историчари указују на то да је она била ћерка персијског високодостојника. Како год, био је очаран њеном лепотом. Заљубио се и после пет година оженио. Њено право име, Арџуманд Бану Бегум заменио је са Мумтаз Махал – Украс, Драгуљ Палате.

Хурем 1627. постаје Велики могул, шах Џихан, а његова империја обухвата готово читаву данашњу Индију. Окружен незамисливом раскоши, седео је на Пауновом трону украшеном рубинима, сафирима, бисерима и дијамантима, међу којима је био и славни Кох-и-нур од 105 карата, који је касније завршио у ризници британске круне.

Мумтаз после 18 заједничких година умире на порођају. Кажу да је на самрти од шаха затражила да јој испуни четири жеље: да јој сагради споменик достојан њихове велике љубави, да се никада више не жени, да чува њихово 14 деце и да јој сваке године посећује гроб.

Шах од неутешне туге првих девет дана није излазио из собе, није јео нити пио. Када је напустио своје одаје, његова црна коса била је потпуно бела.

Прву жељу своје вољене испуњавао је 22 године. Подигао је монументални храм љубави од белог мермера, украшен десетинама врста драгог и полудрагог камења, цветном декорацијом нежних боја, а уз помињање свих 99 Алахових атрибута и цитатима из Курана исписаних исламском калиграфијом. На улазу је уклесано: „Душо, одмарај у уметности. Врати се Алаху у миру и нека Он буде с тобом.”

Када је шаху Џахану син преузео престо 1658, стављен је у притвор. Живео је још осам година. Једино му је било омогућено да кроз прозор Јасминове куле, преко реке Јамне, посматра почивалиште своје вољене жене, где ће и он касније бити сахрањен.

„Таџ Махал је суза на образу времена”, говорио је славни индијски песник Рабиндранат Тагоре.

Величанствена мирноћа овог храма љубави, који фасцинантно мења боју под сунцем, кишом, облацима или месецом, очарава још више после пређеног пута од око 200 километара који од Делхија води до Агре.

Навикао сам на саобраћајне хаосе од Каира и Техерана до Хонгконга, али овдашњи је, после аутопута, последњих 12 километара опасно јединствен. Тутње камиони и аутобуси искићени као божићне јелке. Преплашени аутомобили и мотоцикли склањају им се с пута. Узалуд возачи не скидају прсте са сирене.

На нечему што би требало да буде зауставна трака, одвија се прави живот. Лагано плови камила до непрепознатљивости натоварена балама памука. Промичу жене са товаром ствари на глави. Узгред доје дете. Климају се старци белих брада.

Мора да су неки мистици. Дуж пута, испред прљавих радњица, седе мушкарци спремни да, ако затреба, одмах поправе гуму, наместе поломљене кости, чак да очисте уши.

У предвечерје нико не пали светла. Ваљда мисле да троше акумулатор. И брисачи се укључују тек ако монсун почне да слива стотине литара по квадратном метру.

Наравно да после тога поглед на велелепни маузолеј постављен усред неговане траве, цвећа и фонтана делује седативно, иако ми је распршена легенда да на Таџ сваке године током монсунске сезоне падне само једна кап кише.

Не, киша је ових дана обилно залила кубета и четири минарета Таџа, обрадовала цветњаке и неговану траву, али по околини оставила баре устајале воде, царства маларичних комараца, а прашину претворила у блато.

Река Јамна, у чију су воду уроњени Таџови темељи од тиковине и која је од кључног значаја за његов опстанак, сада је угрожена и пресушује због загађења, индустрије и сече шума. Око шест милиона посетилаца годишње такође прети.

Откако је још 1996. установљено да бели маузолеј мења боју и жуто, предузимају се мере заштите. Једна локална термоелектрана је са угља прешла на гас. Данас је возилима забрањен саобраћај у кругу од неколико километара. У читавом парку забрањено је пушење, а унутар маузолеја, где су мермерни гробови у интарзији, нема фотографисања.

Агра, смештена у прашњавој равници, могла би да постане први соларни град у Индији. Око 100 милиона долара вредан пројекат чисте енергије требало би да спасава палату са Унескове листе.

Али, колико год да је Таџ споменик љубави, толико је и велико исламско светилиште које је недавно за празник Еид ел фитр, рамазански бајрам, овде окупио 25.000 муслимана.

У земљи у којој секташки конфликти већинских хиндуса и 180 милиона следбеника ислама знају да буду крвави, ни Таџ није поштеђен. Повремено експлодирају бомбе као зло подсећање да у немирним временима и споменик љубави може да буде и меморијал мржње.

Царства су пропадала, владари поумирали, векови су пролазили, а Таџ Махал као једно од нових седам светских чуда стоји и даље у најсиромашнијој и најмногољуднијој индијској држави Утар Прадеш као својеврсни симбол трагичне људске жеље за савршенством у несавршеном свету.