Глумачки квартет са Теразија

Дуже време често сањам чудан сан. Као, ја на неком пароброду на Мисисипију играм покер и изгледам опасан, врло опасан. Узимам четири карте и лагано их отварам, крајичком ока очекујући најјачу комбинацију, а оно у рукама ми се нађу четири аса. Чудно је то, међутим, што су на њима били портрети четворо наших глумаца: Миленка Павлова, Тање Бошковић, Данице Максимовић и Радета Марјановића. И како карте измешам и разврстам по столу, прву коју бих окренуо била је она са ликом Радета Марјановића. Тако се више пута догађало. Раде, и опет Раде.

Готово и да заборавих на тај сан, кад пре неки дан, док сам са друштвом у кафани дизао чашицу у здравље свог унука првенца, не угледах глумца са кеца кареа Радета Марјановића. Седео је у дну сале са још два другара. А ту ли си ′тицо, помислих. Сад ћемо нас двојица да расправимо неке ствари. Хтедох да најпре зањиштим, заржем, па да онда касом стигнем до његовог стола, да бих га на тај начин подсетио на његову врхунску креацију у мјузиклу "Прича о коњу". Али, у тој намери као да ме зауставише речи тек рођеног унучета: "Деда, тек ми је недељу дана, а ти већ подетињио". Ипак, поздравих се са глумцем и заказах сусрет за неки од наредних дана.

И у петак, у клубу Позоришта на Теразијама, открих копчу за онај мој сан. Сазнадох од Радета Марјановића да је већ годинама у припреми мјузикл "Поново заједно", по тексту Радивоја Лалета Бојичића, који је специјално написан за глумце са она четири аса. Било би то оригинално и заслужно признање тој очаравајућој четворки, том квартету убитачном за тугу и депресију, а лековитом за свачију душу, људима који су са осталим колегама утабали стазу да Позориште на Теразијама данас постане оно што је некада био Атеље 212 – театар са представама месецима унапред продатим.

– До тога није било лако и једноставно доћи. Уложено је много труда и рада. Када смо негде 1978. године почињали са "Сплитским акварелом" у режији Миљенка Штамбука, све је то некако било још у повоју. Као да је гламур, та есенција сваког мјузикла, за неко време уплашио гледаоце. Све док није кренуло, а онда нас нико није могао зауставити. Ређале су се представе "Љубавно писмо", "Солитер", "Андра и Љубица", "Прича о коњу", "Неки то воле вруће", "Кабаре"... – сећа се Марјановић ентузијазма с којим су радили сваки комад.

Није их могло зауставити ни позориште које се урушавало, сваким даном распадало, док се коначно све није стропоштало. Нашли су уточиште у Дому културе "Вук Караџић" и наставили да играју, певају, да доносе радост народу. Позориште на Теразијама остало је да чами, да га разједа влага, јер се један ексер укуцавао за један дан. Све до пре седам година. Почела је ударничка реконструкција. Онда је 2004. године заблистало у пуном сјају.

Хе, хе, лако је сада Радету Марјановићу и његовој клапи, имају чиме да се поносе. Ударили су темеље мјузиклу у Београду и отишли у историју позоришта. И више нико отуда неће моћи да их изгура. А оно "хе, хе" изронило је због некадашњег бас гитаристе и певача ВИС "Заљубљени" у Крагујевцу.

– У мојој кући се стално певало и играло. Тата ми је био одличан музичар. Зато није ни чудно што је превагнула та страна, љубав за мјузикл – каже Раде. Већ на трећој години студија глуме на Факултету драмских уметности био је ангажован у Атељеу 212. После је играо и на сцени Народног позоришта. Три године пре него што ће постати стални члан театра на Теразијама, глумио је у представама Београдског драмског позоришта на Црвеном крсту. Негде 1992. године осетио је замор, јер је имао и по 25 представа месечно. Није хтео више да улази у нове пројекте.

– Због поштовања према Соји Јовановић, после тога сам играо и био јој асистент у њеној претпоследњој представи "Кабаре" Боба Фоса, као и у "Лутки са насловне стране" Мише Вукобратовића. Све ове године највише сам се ангажовао на мом кабареу названом "Добра стара времена". Та представа која је почела најпре да се даје у фоајеу још незавршеног Позоришта на Теразијама, а и данас је тамо, била је у неку руку припрема за народ. За оне људе који су, можда, у једном тренутку посумњали да од нас више неће бити ништа, да се чувеном Позоришту на Теразијама изгубио сваки траг. Кабаре "Добра стара времена",у којем је стално ангажована Лола Новаковић, али често гостују Тања Бошковић и друге познате личности из културе, добио је велику подршку и од града – каже Раде Марјановић.

Пре две године он је славио тридесет година уметничког рада. Сада у сарадњи са колегама све чини да оживи представу "Неки то воле вруће" која се некада непрекидно играла десет година и имала више од 200 извођења. Да то буде омаж великој редитељки Соји Јовановић. Он не спори да је круна његове глумачке креације мјузикл "Прича о коњу", за који је либрето написан по мотивима једне Толстојеве приповетке.

– Тој представи је врхунском кореографијом душу удахнула Лидија Пилипенко, а све је до савршенства довео проф. Мирослав Беловић који је, чинило се, живео за ту представу. Наравно, да смо и ми глумци дали све од себе да створимо мјузикл о којем ће се причати и дуго, дуго памтити. Зато стално и говорим да је за добар мјузикл, сем гламура и квалитетних глумаца, у чему не оскудевамо и што ме много радује, потребан и либрето са драмским набојем. Кад се све то склопи, публика добија празник за очи и срце, то је пун погодак. Е, ми сада за таквим нечим трагамо – уверен је Раде Марјановић да ће у том трагању стићи и до циља.

А оно, она четири аса која сам стално сањао? Не могу да се растанем од легенде мјузикла, а да још једном не приупитам за те незаборавне ликове.