Ко се стиди ћирилице још

Ваљево – Постоји у Србији неколико удружења за заштиту и неговање ћирилице. Једно од најмлађих је "Култура ћирилице" из Београда које су основали предавачи и бивши студенти Више политехничке школе: професори Иван Страимировић, Миодраг Вартабедијан, Александар Додиг и инжењер графике Љиљана Гојковић. За непуних годину дана постојања и изузетно активног рада чланови друштва све програме сами финансирају.
Приликом недавног боравка у Ваљеву, где је одржана дечја калиграфска радионица, приређена атрактивна изложба и трибина под називом "Ћирилица као цивилизацијски код", питали смо професора Стратимировића да ли је наше национално писмо толико угрожено да се због тога сви морамо дићи на ноге.

– Без обзира што је у члану 10 новог Устава дословно записано: "У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо", одређени "репови"из прошлости и даље се вуку. До распада бивше Југославије, државна администрација, партија на власти и војска као званично писмо користили су латиницу. Тај ехо траје и стекао сам утисак да се посебно млађе генерације стиде ћирилице. Због тога их приликом сваке трибине подсетим на одушевљење нашим писмом које су показале Патриша Шредер, председница удружења америчких издавача, и Пола Шер, дизајнер светског гласа, које су нас саветовале да ћирилицу чувамо као драго камење, јер квалитетнијег идентитета и бренда Србија од ње нема. Уз све ово увек нагласим да су 22 знака Винчанског писма насталог пре 5.500 година пре Христа, истоветна са актуелном ћирилицом. Дакле, ћирилично писмо је не само наша традиција и наслеђе, већ понос и својеврсни цивилизацијски код –објашњава професор Стратимировић.

Наш саговорник додаје да у оквиру државе постоје бројне институције, које поред осталог, имају обавезу да штите и унапређују ћирилицу. Међутим, он се још није на конкретним примерима уверио да се то чини како треба посебно када је у питању давање подршке тимовима младих људи и удружења која раде на усавршавању савремених ћириличних фонтова који ће бити употребљиви у информатичким системима. Незадовољан је и са допуштеном "комоцијом"да свако на јавним местима од истицања фирми до билборда може да пише на свим језицима и писмима само не ћирилицом. Подсетио је на пример Русије и још неких земаља које су увеле високе таксе за све власнике фирми који желе да користе друга писма уместо домицилног – руске ћирилице. Сматра да ту праксу треба применити и у Србији.

– Да се разумемо наше удружење нема ништа против латинице. Ми нисмо ратоборни нити желимо да се "тучемо" или лепимо плакате са агресивним и искључивим порукама. Једноставно, трудимо се да ћирилицу прикажемо у њеној пуној лепоти и применљивости у најсавременијим информационим технологијама. Из тога произилази да је наша дужност, мислим на све грађане, да користимо народно, државно и традиционално писмо. Није срамота што смо Срби и што пишемо ћирилицом, напротив због тога морамо бити изузетно поносни – истиче професор Иван Стратимировић, уз напомену, да чување ћирилице није само обавеза према себи, већ и према целом човечанству, јер је она врло битна коцкица у једном великом планетарном мозаику.