Пред шалтером

Велике теме нас држе буднима. Најављени ратови, неугасла комшијска мржња. Рад ремонтоване српске владе, која је у себи сабрала читав инвентар напросто неспојивих људи. И питање, да ли Александар Вучић заиста одлучује о свему зато што воли или тако мора, јер нема других који се усуђују да одлуче.

Тако се Србија и њени грађани без прекида налазе „у преломним историјским тренуцима“, а од историје која се одвија пред њиховим очима, не стигну, не могу, немају одакле да организују свој живот.

Бадава историја, коју осећамо како нас гази, ако српска влада не омогући да се боље живи од сопственог рада. Уосталом, то је прво обећање премијера Дачића кад је сео у најпрестижнију фотељу: „Свој мандат ћу посветити бољем животу грађана Србије, јер је то апсолутни приоритет.“ Нека премијер опрости ако цитат није најпрецизнији у нијансама, али то је то. Можда је заиста свој премијерски посао посветио народном бољитку, али негде је запело па бољитка још нема.

И после довођења нових лица у извршну српску власт, нема важнијег питања од онога како запослити Србију. Партократска елита је своје ближње сместила у државну управу, која доказује да је Паркинсонов закон о множењу непотребних службеника овде доживео свој блажени врхунац. Апсуд је да би докидање паразитске касте смањило ионако оскудан број запослених, мада не и људи који раде.

После оне тродневне скупштинске расправе није лако снаћи се са оценом сопственог живота. Да ли нам је горе или боље него пре? Чини се да нам је исто, а то значи да не ваља. Промена елита донела је иновирани агитпроповски приступ популизму, затамњење суштинских ствари пред епохалном утопијом.

Грађани Србије су резигнирани оскудицом и слабом надом, навикавају се на афричке плате и страхове да и до таквих плата, можда, неће ни стићи.

Тако се наша грађанска судбина симболички и стварно одиграва пред шалтером, који је лозинка за узалудно, безнадежно чекање. Шалтер, као место суштинског контакта државне бирократије и поданика, метафора је грађанског понижења и осећања ништавности. „Бирократија уводи у ред оне који је плаћају да би постојала.“ Ово је једна од могућих дефиниција хидре која се налази свуда, метастазира на све органе, са оком на шалтеру.

Штa се догодило са плаћањем струје? Није ми намера да правдам упорне неплатише, али овде је углавном реч о људима који тешко излазе на крај са свим рачунима по списку.

Таквима прети легитимна држава, која је унајмила и приватне утериваче дугова. Зато се одлука о могућности отплате на рате може разумети као вид узалудне социјалне милостиње. Људи који немају приходе, или су они понижавајући, неће имати ни за почек. Узроци ће брзо појести своје последице.

Показало се да је истурени, дакле шалтерски део бирократије, жилавији него што је то уопште могуће. Нико није у стању да организује то што је дезорганизовано на самом врху пирамиде. Грађани који су дошли на шалтере ЕПС-а да са фирмом унуком, под креативним називом „Снабдевање“, утаначе модел дужничко-поверилачког односа, поново су истрпели разне врсте понижења.

Шалтерски прегаоци су их дочекали неспремни, осорни, спори, углавном неспособни да разумеју зашто грађани не разумеју њихову бахатост. За сваку ситницу, која је решива минималном чиновничком памећу, од грађана је тражено да пишу захтеве и прилажу их у посебној процедури. Директори наводно нису знали шта се ради „доле“, а и да су знали, не би сишли тако ниско, у приземље Масарикове. Све њих је удомила по нека политичка партија, и они признају само њен суд.

Зато је министарка Михајловић ономад стигла на грађанску страну шалтера и затекла сав јад и покор који је овде овлашно описан. Кажу да је прилично оштро избрусила присутне раднике, што на њих и није оставило неки утисак.

Било би добро да је шалтер ЕПС-а једини проблем. Ко је успео да заборави хаос у почетку издавања биометријских пасоша? Ред да би се добио број и дошло на ред чекао се од поноћи. Нико није смео реч да каже, јер то је МУП. Осорне раднице иза шалтера понашале су се као припаднице интервентне јединице. Изузетак је Сопот, општина у којој се све завршава одмах. Сопот је доказ да државни органи могу да буду у служби народа, али тај доказ друге београдске општине као да не желе да виде.

Гогољ је писао како је сваки шалтер постављен ниско да би обичан човек могао да се савије и поклони службенику као симболу државе. У Србији, шалтери и бескрајни редови су доказ шта владари мисле о својим бирачима. Ништа добро, рекао бих. Министарка Зорана је пробала да нешто промени, али тај се коров не чупа лако. Мало је само једна Зорана, као што је мало само један Сопот.