Pred šalterom

Velike teme nas drže budnima. Najavljeni ratovi, neugasla komšijska mržnja. Rad remontovane srpske vlade, koja je u sebi sabrala čitav inventar naprosto nespojivih ljudi. I pitanje, da li Aleksandar Vučić zaista odlučuje o svemu zato što voli ili tako mora, jer nema drugih koji se usuđuju da odluče.

Tako se Srbija i njeni građani bez prekida nalaze „u prelomnim istorijskim trenucima“, a od istorije koja se odvija pred njihovim očima, ne stignu, ne mogu, nemaju odakle da organizuju svoj život.

Badava istorija, koju osećamo kako nas gazi, ako srpska vlada ne omogući da se bolje živi od sopstvenog rada. Uostalom, to je prvo obećanje premijera Dačića kad je seo u najprestižniju fotelju: „Svoj mandat ću posvetiti boljem životu građana Srbije, jer je to apsolutni prioritet.“ Neka premijer oprosti ako citat nije najprecizniji u nijansama, ali to je to. Možda je zaista svoj premijerski posao posvetio narodnom boljitku, ali negde je zapelo pa boljitka još nema.

I posle dovođenja novih lica u izvršnu srpsku vlast, nema važnijeg pitanja od onoga kako zaposliti Srbiju. Partokratska elita je svoje bližnje smestila u državnu upravu, koja dokazuje da je Parkinsonov zakon o množenju nepotrebnih službenika ovde doživeo svoj blaženi vrhunac. Apsud je da bi dokidanje parazitske kaste smanjilo ionako oskudan broj zaposlenih, mada ne i ljudi koji rade.

Posle one trodnevne skupštinske rasprave nije lako snaći se sa ocenom sopstvenog života. Da li nam je gore ili bolje nego pre? Čini se da nam je isto, a to znači da ne valja. Promena elita donela je inovirani agitpropovski pristup populizmu, zatamnjenje suštinskih stvari pred epohalnom utopijom.

Građani Srbije su rezignirani oskudicom i slabom nadom, navikavaju se na afričke plate i strahove da i do takvih plata, možda, neće ni stići.

Tako se naša građanska sudbina simbolički i stvarno odigrava pred šalterom, koji je lozinka za uzaludno, beznadežno čekanje. Šalter, kao mesto suštinskog kontakta državne birokratije i podanika, metafora je građanskog poniženja i osećanja ništavnosti. „Birokratija uvodi u red one koji je plaćaju da bi postojala.“ Ovo je jedna od mogućih definicija hidre koja se nalazi svuda, metastazira na sve organe, sa okom na šalteru.

Šta se dogodilo sa plaćanjem struje? Nije mi namera da pravdam uporne neplatiše, ali ovde je uglavnom reč o ljudima koji teško izlaze na kraj sa svim računima po spisku.

Takvima preti legitimna država, koja je unajmila i privatne uterivače dugova. Zato se odluka o mogućnosti otplate na rate može razumeti kao vid uzaludne socijalne milostinje. Ljudi koji nemaju prihode, ili su oni ponižavajući, neće imati ni za poček. Uzroci će brzo pojesti svoje posledice.

Pokazalo se da je istureni, dakle šalterski deo birokratije, žilaviji nego što je to uopšte moguće. Niko nije u stanju da organizuje to što je dezorganizovano na samom vrhu piramide. Građani koji su došli na šaltere EPS-a da sa firmom unukom, pod kreativnim nazivom „Snabdevanje“, utanače model dužničko-poverilačkog odnosa, ponovo su istrpeli razne vrste poniženja.

Šalterski pregaoci su ih dočekali nespremni, osorni, spori, uglavnom nesposobni da razumeju zašto građani ne razumeju njihovu bahatost. Za svaku sitnicu, koja je rešiva minimalnom činovničkom pameću, od građana je traženo da pišu zahteve i prilažu ih u posebnoj proceduri. Direktori navodno nisu znali šta se radi „dole“, a i da su znali, ne bi sišli tako nisko, u prizemlje Masarikove. Sve njih je udomila po neka politička partija, i oni priznaju samo njen sud.

Zato je ministarka Mihajlović onomad stigla na građansku stranu šaltera i zatekla sav jad i pokor koji je ovde ovlašno opisan. Kažu da je prilično oštro izbrusila prisutne radnike, što na njih i nije ostavilo neki utisak.

Bilo bi dobro da je šalter EPS-a jedini problem. Ko je uspeo da zaboravi haos u početku izdavanja biometrijskih pasoša? Red da bi se dobio broj i došlo na red čekao se od ponoći. Niko nije smeo reč da kaže, jer to je MUP. Osorne radnice iza šaltera ponašale su se kao pripadnice interventne jedinice. Izuzetak je Sopot, opština u kojoj se sve završava odmah. Sopot je dokaz da državni organi mogu da budu u službi naroda, ali taj dokaz druge beogradske opštine kao da ne žele da vide.

Gogolj je pisao kako je svaki šalter postavljen nisko da bi običan čovek mogao da se savije i pokloni službeniku kao simbolu države. U Srbiji, šalteri i beskrajni redovi su dokaz šta vladari misle o svojim biračima. Ništa dobro, rekao bih. Ministarka Zorana je probala da nešto promeni, ali taj se korov ne čupa lako. Malo je samo jedna Zorana, kao što je malo samo jedan Sopot.