Колико је Иван Потић наопак?

Зајечар – Духовита досетка како у Србији има готово више писаца него писмених, и међу њима много оних који су знатно више написали него прочитали, важи, прилично, и за Зајечар, али не и за овдашњег приповедача Ивана Потића. Најпре зато што није много написао и, посебно, што га његови суграђани готово и не познају.

Упућени кажу да је Иван Потић (историчар уметности) рођен 1972. године, имао несрећу (можда и срећу) да се сукоби са директором културне установе у којој је радио (из ње је морао и да побегне) и да га тај директор, својим утицајем и везама изопшти из зајечарске културе. Зато мало ко у Зајечару и зна да су угледне куће у Београду и Новом Саду објавиле Потићу три књиге прозе и да су наши познати критичари прилично наклоњени овом зајечарском писцу. Они Потића упоређују са Домановићем, Хармсом, Кафком и Орвелом, а препознају у његовим убојитим кратким причама и Пекића, Басару, Албахарија. Али, културни оци Зајечара и њихов бивши директор не налазе да Потићеве књиге треба да буду представљене (промовисане) Потићевим суграђанима. Вероватно због тога што се он и понаша као што пише.

Заталасао жабокречину

Изгледа да је, као што и сам вели, личним животом предодређен да таласа жабокречину. Рекао је недавно, у улози синдикалног функционера установе, да није добро што је директор, вероватно да би се додворио врховном општинском челнику, "скресао" коефицијенте запосленима и незаконито им смањио плате. Шеф ће тако напредовати, рекао је Потић, док ће радници испаштати. И што се после чуде они у тој установи, што су баш на њиховој згради исписани графити против општинског челника. И што је челник потом "частио" директора парама из општинског буџета за издавачки подухват. А запослене о томе нису питали ни челник ни директор.

Тако је то коментарисао писац, синдикалиста и бунтовник Иван Потић и – настрадао. Премештен је у "истурено" одељење. Вероватно да не би роварио, као неки од јунака из његових "откачених" прича. Срећом, изгнаника су примили у једну другу кућу зајечарске културе. Онај директор га више не прогони. Али...

Испаштају и даље Потићеве књиге. Не доспевају до јавности. После "вратоломија", његове прве књиге у издању Матице српске у Новом Саду, коју је књижевни критичар Васа Павковић уврстио међу десет најбољих приповедачких књига у 2005. години, појавиле су се још две Потићеве збирке: "То што је створило човека" ("Филип Вишњић", Београд 2005. године) и "Још једном о невидљивом" (београдско Књижевно друштво "Свети Сава" 2007. године) али као да и нису. Испаштају несрећнице зато што је њихов аутор заталасао жабокречину и наљутио бившег управника.

Наопак, а прави

Није да Зајечарци оскудевају у промоцијама књига. Има их често, и добрих и лоших, али Потићевих нема. А да вреде, вреде. У томе се слажу и издавачи и књижевни критичари. Вратоломије су промовисане на београдском сајму, а књижевни критичар др Михајло Пантић рекао је да је Потићева друга књига сасвим необична, да је Потић успешни чукунунук авангарде и да је особена појава у нашој литератури.

– Он ствари окреће наопако да би добро стајале – рекао је о Потићу и његовим књигама ових дана познати дугогодишњи професор књижевности зајечарске гимназије Владимир Станковић. – Потић је за мене једна сасвим успела и занимљива комбинација руског антистаљинисте Хармса и нашег Домановића. Сасвим је извесно да је Тимочка крајина добила једног баш доброг писца.

Потић не пориче ни Пантића ни Станковића. Радује га што као добри зналци тако процењују његово писање. Ма колико да је надреални постмодерниста, у његовим кратким причама препознају се и наши дани и наша земља. Наше друштво је, каже, болесно и он о томе не може да ћути. Не може да скрива истину ни о Зајечару, ни о Србији.

У три књиге објавио је до сада 154 приче, а припремио је и два романа. Наставља да пише о нама, нашим лутањима, заблудама и глупостима. То су откачене приче о друштву без икакве стратегије у коме се квалификују људи без морала, а прогоне они који вреде. Јесте да је социјална тематика закукуљена модерним језичким обртима, али свакоме је све јасно.