Судија тражи заштиту полиције

Крагујевац – После писма које је потписао супруг осуђене у "случају беба", докторке Светлане Тошанић, упућеног судији Општинског суда у Крагујевцу Мили Фроку, која је казну изрекла, а која је тај чин доживела као отворену претњу, она је затражила и полицијску заштиту МУП-а. У изјави за "Политику", председавајућа Судског већа у "случају беба", судија Фроку напомиње да јој је писмо упутило лице "које је наоружано до зуба".– Реч је о бившем полицајцу и ловцу, који поседује арсенал оружја, а поручио ми је "да се добро замислим шта радим". У питању је моја безбедност и моје породице, а од правне државе очекујем да штити мој људски, породични и професионални интегритет, тим пре што се у последње време догађају убиства судија и адвоката – каже судија Фроку.

Писмо је упутио Зоран Тошанић, пензионисани полицајац и некадашњи шеф Одсека за сузбијање криминалитета у привреди СУП Крагујевац, супруг педијатра Светлане Тошанић, која је због несавесног рада у служби проглашена кривом и осуђена на шест месеци затвора, условно на годину дана, након што је Судско веће утврдило да "није сачинила потврду о смрти за рођене и умрле близанце".– Није ми била намера да претим, већ да судији укажем на све пропусте које је починила у припреми процеса и током суђења. Иако сам у пензији, и даље сам у души полицајац, па ћу, ако буде требало, штитити и интегритет судије Фроку. Међутим, нико ми не може забранити да се борим за част своје породице и супруге која је неправедно осуђена. Моје једино оружје је правда и рачунар на коме пишем жалбе – каже Тошанић за "Политику".

Иако је довођен у везу са дешавањима у српским болницама пре 20 и 30 година, када се, по сведочењима родитеља, њиховој деци губио сваки траг после рођења, крагујевачки "случај бебе" није у директној вези са нестанком новорођенчади. Овде је реч о близанцима, дечаку и девојчици, који су умрли након рођења и кремирани без сагласности родитеља.

Пошто тужилаштва у Рачи и Крагујевцу нису повела поступак по службеној дужности, процес је отворен по приватној тужби Радмиле и Његоша Илића, родитеља преминулих близанаца. Будући да своје бебе нису видели и да су о кремацији сазнали након што је обављена, они се и данас, осам година после Радмилиног порођаја, питају шта се десило са њиховим бебама.– Родитељски је надати се да су деца жива. Ни ја, ни супруга нисмо видели наше бебе. Обавештени смо да су преминуле, али нас нико није питао да ли се слажемо да буду кремирана. Несхватљиво је да у цивилизованом свету неко неког може да спали. Ми смо хришћани, а не атеисти. Желели смо да их преузмемо и сахранимо по православним обичајима, ако су заиста преминула – каже отац Његош за наш лист.

Овај судски процес отворио је и нека важна друштвена и религијска питања, о чему најбоље сведочи и писмо владике Јована, епископа шумадијског, упућеног Радмили Илић у току суђења. У писму, између осталог, стоји: "Наша Црква не дозвољава кремацију умрлих, како одраслих тако и деце, јер је то у потпуној супротности са од Бога откривеним погледом на свет и човека, чије је тело Храм духа светога".

На овај проблем се надовезују и одбрана обдуцента Милана Кнежевића, специјалисте патологије и професора на Медицинском факултету у Крагујевцу, који је проглашен одговорним што је посмртне остатке беба, "уместо да преда оштећеним родитељима, спалио у крематоријуму КЦ Крагујевац, иако је законом изричито забрањено да се то чини са посмртним остацима деце до 18 година старости".

Кнежевић је у својој одбрани навео да је поступио на основу дугогодишње праксе. "Пракса је била да се обдукована превремено рођена деца, бебе, шаљу у крематоријум... Што се тиче сагласности родитеља, догађа се да родитељи потпишу ту сагласност, или ако се родитељи за неколико дана не појаве, онда аутоматски иде на кремацију, јер је таква пракса била", стоји у судским списима као део Кнежевићеве изјаве.