Да ли Хрватска преузима палицу „изасланика” ЕУ на Балкану

У размаку од само четири дана Приштину су посетили, прво, хрватски председник Иво Јосиповић, а онда и председник Словеније Борут Пахор, шефови држава које су некада биле у саставу Југославије, а које су међу првима признале Косово. Јосиповић, којем су неки у Београду замерили што му је битнија косовска председница Атифете Јахјага од председника Томислава Николића, председника Србије, јер би, према најави, требало у октобру да дође у Београд, поручио је оданде да Хрватска снажно подржава преговоре који се воде између Београда и Приштине и изразио наду да ће резултат тих разговора бити пуна нормализација односа „две земље на њиховом путу ка интеграцији у Европску унију”. И у саопштењу из кабинета словеначког председника, који је јуче у послеподневним сатима стигао у Приштину, пренето је да је циљ Пахоровог боравка на Косову подршка дијалогу Београда и Приштине, у оквиру договора постигнутог на Брду код Крања о регионалној сарадњи.

За разлику од косовских представника који су Хрватску и Словенију још раније походили, више пута, Јосиповићу је ово била прва службена посета Приштини, док је Пахор у њој боравио у марту 2010. године.

Да ли се ове посете челника Словеније и Хрватске, које су практично уследиле једна за другом, могу тумачити и као борба за већи политички утицај ових земаља на Косову, а тиме и економски утицај? Мишљења посматрача су подељена.

Подсећајући да су обе ове државе чланице ЕУ, политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцењује да су оне сада у ситуацији да се представљају као они који могу да отворе другим земљама нашег простора капију и на тај начин да стичу утицај. „До сада је то на Косову као додатни адут користила Словенија, а Хрватска се сада убацује”, каже Анђелковић, уверен да се све на крају своди на економску корист и да превагу над политичким ривалитетом ипак односе настојања за већи економски утицај.

Седамдесетих година прошлог века, када се ушло у фазу конфедерализације и разбијања Југославије, постојала је, каже он, осовина Љубљана–Загреб–Приштина, усмерена против Срба. „Али и сада када се не ради само о нечему што је против нас свака регионална сила, свака земља настоји да те утицаје које има продубљује, како би у региону имала што већу тежину”, објашњава наш саговорник.

Можда баш рачунајући на такву жељу Хрватске, косовска председница је, признајући важност хрватског признања Косова, затражила од Јосиповића, како су пренели хрватски медији, помоћ при уласку Косова у све регионалне институције, а Јосиповић је ту врсту помоћи обећао, наглашавајући да је битно да споразум између Приштине и Београда напредује, јер без њега нема мира и снаге у региону, који од севера до југа види у ЕУ.

Да ли ће Хрватска настојати, попут Словеније, да на овом простору, због доброг познавања прилика, буде „изасланик” ЕУ на Балкану?

Анђелковић сматра да ће управо тако бити. „Словенија је настојала да буде доминантни фактор, само у неком свом рационалном интересу, а Хрватска има геополитичке претензије. Да би то постигла, она мора, где год је то могуће, да контрира српским интересима. Не само тамо где је то њен интерес, као што је то било у словеначком случају, већ и тамо где нама наноси штету, како би као мањи фактор у региону нас ослабила и на тај начин себи обезбедила доминацију”, објашњава Анђелковић.

Међутим, Драган Ђукановић, члан Форума за међународне односе Европског покрета у Србији, сматра да се иза ових посета не налазе покушаји прибављања одређене врсте надмоћи на Косову нити да се ради о некаквом надметању између Словеније и Хрватске за већи утицај  на остатку Балкана. „Словенија је ту врсту моста између Балкана и Европске уније играла до тренутка док Хрватска није ушла у ЕУ. Хрватска у овом тренутку, с друге стране, опет нема интерес да своју улогу додатно оснажује, изузев да буде опет нека врста посредника, некаквог моста, између ЕУ и западног Балкана”, мисли он.

Поред те политичке димензије, посета хрватског председника је, подсетимо, имала и изузетно истакнуту и економску страну: после разговора Јосиповића и Јахјаге изражена је жеља да се привредни односи Хрватске и Косова „интензивирају”.

С тим у вези Ђукановић оцењује да је вероватно реч о покушају да се побољша положај хрватских производа на Косову. Али, у овом тренутку, та посета, према његовом мишљењу, неће суштински допринети да се обим њихове међусобне размене значајно повећа у корист Хрватске, јер су некакве тенденције робне размене у регионалним оквирима већ утврђене и функционишу већ десет и више година.

Економиста Милан Р. Ковачевић каже да ће Словенија и Хрватска имати тешкоћа да наставе трговину са Косовом и да је њихова тежња не да повећају, већ да сачувају трговину са Косовом. „С њиховим учлањењем у ЕУ њихово трговање с Косовом није више као што је било. Није то више ЦЕФТА, него је то трговање једне чланице ЕУ са нечланицом ЕУ, тако да је сасвим природно то што се они труде да буде мањи пад трговине, због уласка у ЕУ.”

Иако наводи да две земље имају доста значајну продају на Косову, (Косово има највећу трговину са Србијом, Албанијом и Македонијом), Ковачевић ипак мисли да Хрватска и Словенија не могу много политички да утичу на Косово, и обратно, а да је разумљиво да њихова дипломатија на прво место ставља економске циљеве, што би, према његовим речима, требало да чини и српска дипломатија.

---------------------------------------------------------------------------

Словенија највећи инвеститор

Према статистичком билтену Косова, највећи инвеститор на Косову је Словенија, са 252 милиона евра, а за њом су Немачка, 209 милиона евра и Турска, 183 милиона евра, Швајцарска, 130 милиона, Аустрија, 118 милиона, УК 80 милиона и Албанија, 60 милиона евра. Хрвати су на Косову инвестирали само 9,3 милиона евра, а из централне Србије стигло је, такође, мало инвестиција – шест милиона евра.