Da li Hrvatska preuzima palicu „izaslanika” EU na Balkanu

U razmaku od samo četiri dana Prištinu su posetili, prvo, hrvatski predsednik Ivo Josipović, a onda i predsednik Slovenije Borut Pahor, šefovi država koje su nekada bile u sastavu Jugoslavije, a koje su među prvima priznale Kosovo. Josipović, kojem su neki u Beogradu zamerili što mu je bitnija kosovska predsednica Atifete Jahjaga od predsednika Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, jer bi, prema najavi, trebalo u oktobru da dođe u Beograd, poručio je odande da Hrvatska snažno podržava pregovore koji se vode između Beograda i Prištine i izrazio nadu da će rezultat tih razgovora biti puna normalizacija odnosa „dve zemlje na njihovom putu ka integraciji u Evropsku uniju”. I u saopštenju iz kabineta slovenačkog predsednika, koji je juče u poslepodnevnim satima stigao u Prištinu, preneto je da je cilj Pahorovog boravka na Kosovu podrška dijalogu Beograda i Prištine, u okviru dogovora postignutog na Brdu kod Kranja o regionalnoj saradnji.

Za razliku od kosovskih predstavnika koji su Hrvatsku i Sloveniju još ranije pohodili, više puta, Josipoviću je ovo bila prva službena poseta Prištini, dok je Pahor u njoj boravio u martu 2010. godine.

Da li se ove posete čelnika Slovenije i Hrvatske, koje su praktično usledile jedna za drugom, mogu tumačiti i kao borba za veći politički uticaj ovih zemalja na Kosovu, a time i ekonomski uticaj? Mišljenja posmatrača su podeljena.

Podsećajući da su obe ove države članice EU, politički analitičar Dragomir Anđelković ocenjuje da su one sada u situaciji da se predstavljaju kao oni koji mogu da otvore drugim zemljama našeg prostora kapiju i na taj način da stiču uticaj. „Do sada je to na Kosovu kao dodatni adut koristila Slovenija, a Hrvatska se sada ubacuje”, kaže Anđelković, uveren da se sve na kraju svodi na ekonomsku korist i da prevagu nad političkim rivalitetom ipak odnose nastojanja za veći ekonomski uticaj.

Sedamdesetih godina prošlog veka, kada se ušlo u fazu konfederalizacije i razbijanja Jugoslavije, postojala je, kaže on, osovina Ljubljana–Zagreb–Priština, usmerena protiv Srba. „Ali i sada kada se ne radi samo o nečemu što je protiv nas svaka regionalna sila, svaka zemlja nastoji da te uticaje koje ima produbljuje, kako bi u regionu imala što veću težinu”, objašnjava naš sagovornik.

Možda baš računajući na takvu želju Hrvatske, kosovska predsednica je, priznajući važnost hrvatskog priznanja Kosova, zatražila od Josipovića, kako su preneli hrvatski mediji, pomoć pri ulasku Kosova u sve regionalne institucije, a Josipović je tu vrstu pomoći obećao, naglašavajući da je bitno da sporazum između Prištine i Beograda napreduje, jer bez njega nema mira i snage u regionu, koji od severa do juga vidi u EU.

Da li će Hrvatska nastojati, poput Slovenije, da na ovom prostoru, zbog dobrog poznavanja prilika, bude „izaslanik” EU na Balkanu?

Anđelković smatra da će upravo tako biti. „Slovenija je nastojala da bude dominantni faktor, samo u nekom svom racionalnom interesu, a Hrvatska ima geopolitičke pretenzije. Da bi to postigla, ona mora, gde god je to moguće, da kontrira srpskim interesima. Ne samo tamo gde je to njen interes, kao što je to bilo u slovenačkom slučaju, već i tamo gde nama nanosi štetu, kako bi kao manji faktor u regionu nas oslabila i na taj način sebi obezbedila dominaciju”, objašnjava Anđelković.

Međutim, Dragan Đukanović, član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, smatra da se iza ovih poseta ne nalaze pokušaji pribavljanja određene vrste nadmoći na Kosovu niti da se radi o nekakvom nadmetanju između Slovenije i Hrvatske za veći uticaj  na ostatku Balkana. „Slovenija je tu vrstu mosta između Balkana i Evropske unije igrala do trenutka dok Hrvatska nije ušla u EU. Hrvatska u ovom trenutku, s druge strane, opet nema interes da svoju ulogu dodatno osnažuje, izuzev da bude opet neka vrsta posrednika, nekakvog mosta, između EU i zapadnog Balkana”, misli on.

Pored te političke dimenzije, poseta hrvatskog predsednika je, podsetimo, imala i izuzetno istaknutu i ekonomsku stranu: posle razgovora Josipovića i Jahjage izražena je želja da se privredni odnosi Hrvatske i Kosova „intenziviraju”.

S tim u vezi Đukanović ocenjuje da je verovatno reč o pokušaju da se poboljša položaj hrvatskih proizvoda na Kosovu. Ali, u ovom trenutku, ta poseta, prema njegovom mišljenju, neće suštinski doprineti da se obim njihove međusobne razmene značajno poveća u korist Hrvatske, jer su nekakve tendencije robne razmene u regionalnim okvirima već utvrđene i funkcionišu već deset i više godina.

Ekonomista Milan R. Kovačević kaže da će Slovenija i Hrvatska imati teškoća da nastave trgovinu sa Kosovom i da je njihova težnja ne da povećaju, već da sačuvaju trgovinu sa Kosovom. „S njihovim učlanjenjem u EU njihovo trgovanje s Kosovom nije više kao što je bilo. Nije to više CEFTA, nego je to trgovanje jedne članice EU sa nečlanicom EU, tako da je sasvim prirodno to što se oni trude da bude manji pad trgovine, zbog ulaska u EU.”

Iako navodi da dve zemlje imaju dosta značajnu prodaju na Kosovu, (Kosovo ima najveću trgovinu sa Srbijom, Albanijom i Makedonijom), Kovačević ipak misli da Hrvatska i Slovenija ne mogu mnogo politički da utiču na Kosovo, i obratno, a da je razumljivo da njihova diplomatija na prvo mesto stavlja ekonomske ciljeve, što bi, prema njegovim rečima, trebalo da čini i srpska diplomatija.

---------------------------------------------------------------------------

Slovenija najveći investitor

Prema statističkom biltenu Kosova, najveći investitor na Kosovu je Slovenija, sa 252 miliona evra, a za njom su Nemačka, 209 miliona evra i Turska, 183 miliona evra, Švajcarska, 130 miliona, Austrija, 118 miliona, UK 80 miliona i Albanija, 60 miliona evra. Hrvati su na Kosovu investirali samo 9,3 miliona evra, a iz centralne Srbije stiglo je, takođe, malo investicija – šest miliona evra.