Од Босне до Кабула преко Сирије

Ако Србију пажљиво погледамо на мапи света, уочићемо да се поред неспорне и примарне припадности Европи, она такође налази на препознатљивој географској и политичкој трансверзали која се протеже од Босне па све до Авганистана. То је бразда на којој се спајају две тектонске геополитичке плоче и која је некада представљала јужну и југозападну границу бившег Совјетског Савеза.

Са нестанком ове суперсиле, многобројне тензије и нетрпељивости, привремено замрзнуте хладним ратом, поново су букнуле и изродиле се у отворене сукобе. Уколико пратимо догађаје у последњих 20 година, видећемо да је управо у овом појасу било највише етничких и верских конфликата, од Балкана, преко Блиског па све до Средњег истока. Са нестанком СССР, у овој тзв. зеленој трансверзали завладао је извесни вакуум моћи и стабилишућег језгра, тако да су САД преузеле иницијативу у политичком обликовању већине држава које се по њој протежу. Све ове државе, од Босне до Авганистана, одликују се слабом државном конструкцијом, младим и запаљивим друштвима и претежно муслиманском популацијом.

Србија, иако европска држава са либералним друштвеним уређењем и демократском традицијом, нашла се упетљана у компликована геополитичка померања, те била затечена улогом Турске и Саудијске Арабије у Босни и Косову и приливом више од 1700 џихадиста, међу којима је било чак и оних који су умешани у терористички напад на Њујорк 2001. године. Можда највећи пропуст наше земље у том периоду био то што је пропустила да постигне стратешки споразум са својим босанским суседима исламске вероисповести и што је дозволила да буде етикетирана као земља која је у сталном сукобу са муслиманима, иако се и у случају Босне и касније Косова и Метохије није радило о доминантно верским сукобима. Са друге стране, у циљу контролисања овог простора и накнадног минимализовања терористичких претњи, САД су масивно интервенисале у Ираку и Авганистану, па им је одговарало да се на другом крају овог појаса представе на Балкану као пријатељи муслимана и означе баш Србију као главни реметилачки фактор.

Да Србија није држава која не може да нађе заједнички језик са муслиманима, како је упорно представљана у претходних двадесетак година, доказано је и након проглашење једностране независности Косова. Захваљујући динамичној дипломатској активности, успостављене су добре везе са кључним муслиманским државама, тако да северна Африка, Индонезија, Иран, па ни Египат, све до последње фазе Мурсијевог режима, нису признале Косово. Исто важи и за Организацију исламске сарадње. Осим тога, последњих година Србија бележи значајнији прилив инвестиција из држава арабијског полуострва, укључујући и најновији долазак „Итихада” у Јат.

Ове чињенице потврђују тезу да је за Србију активна и вишевекторска спољна политика не само оптималан политички избор него услов опстанка. У супротном, управо због свог осетљивог географског положаја, може се претворити у колатералну штету померања геополитичких плоча или у зону чији је статус на неки начин замрзнут (видимо то и по тренутној брзини европског проширења).

Наивно је мислити да мир у Босни и опстанак Дејтонског споразума зависе само од локалних политичара у тој земљи, зависе неспорно и од угледа и имиџа који Србија буде успела да пројектује на овом широком појасу са превасходно великим муслиманским државама.

Најновија драма која се одмотава пред нашим очима у овом појасу јесте, наравно, Сирија, а догађаји у овој земљи могу имати утицаја и на нас. Америци не одговара да се директно меша у сукоб две исламске фракције у Сирији – сунита и шиита, да на било који начин помогне тамошње транснационалне џихадисте нити да троши масовне ресурсе ангажујући се додатно на Блиском истоку, који је све мање стратешки релевантан и од кога све мање енергетски зависи. Америци у овом случају одговара равнотежа снага, како у региону тако и у овој земљи. Међутим, због одржања кредибилитета „светског полицајца“и због притиска интересних група унутар ње саме, постоји могућност да ће се ипак определити за ограничену војну акцију.

У том случају колатерална би била двострука. Прво, ограничена војна интервенција може бити шибица која ће запалити буре барута на Блиском истоку и увући директније у сукоб кључне регионалне играче којима су дешавања у Сирији од виталне важности: Иран, Саудијску Арабију и Изреал. Друго, заобилажење Савета безбедности Уједињених нација приликом војне интервенције задало би ударац међународном поретку, који тренутно карактерише функционисање ове једине универзалне политичке организације. Уз признавање свих несавршености и застарелости актуелног поретка, урушавати системкоји је на снази, док неки други, и можда бољи, још није изграђен, не може имати позитивне последице по мир и безбедност у свету, нити, наравно, по Србију, која је са овим регионом повезана, као што смо видели, много више него што би се на први поглед могло закључити.

Главни уредник научног часописа „Изазови европских интеграција“