Пипкање "ситроена"

Гладијаторско пипкање новог "ситроена" у једном београдском хипермаркету од изабране групе очајних потрошача још један је доказ да живот у транзиционој Србији подсећа на екстремни спорт. Такмичари су прошли сурове квалификације, окупили се око "ситроена Ц-4" и већ данима мазе металик лепотана. Последњи који издржи у тој романтичној вези са хаубом или каквим другим делом савршене каросерије Ц-4 понеће га кући. Ако се наставе врућине, бар ће посматрати небо кроз стаклени кров. Да ли је, међутим, аутомобил од око седамнаест хиљада евра довољна компензација за неколико дана муке и јавног понижења? Какво смо то друштво постали када је компанијама дозвољено да организују наградне игре у којима његово величанство купац постаје предмет исмевања, сажаљења и подсмеха? Ако већ не постоје законска ограничења, где је ту такозвана друштвена и корпорацијска одговорност?  

Али, нисам ли и сам, пре него што сам се обрушио на фанове "ситроена" и менаџмент хипермаркета, полизао килограме сладоледа, у јаловој нади да ћу се на штапићу срести са ликом страшног гусара, који ће ми донети 150.000 евра? Нисам ли спискао 300 динара очекујући, као и сваког претходног уторка, да ми се заврти добитна комбинација бројева, иако, према математичким проценама, имам много више шансе да путујем авионом који никада неће слетети.

Био сам разочаран и када сам схватио да никада нећу возити "поршеа кареру". Пре неколико дана, једна шармантна дама дала је гас до даске и излетела из кадра рекламног спота у жутом чудовишту, вредном око 100.000 евра, пошто је спикер саопштио да је извучен управо њен коверат. Са пет чепова пива. Али, као и огромна већина Срба и припадника осталих етничких заједница, не губим наду: наливам се флашираним водама, купујем жени литре зејтина, не одустајем ни од сладоледа, па макар "извукао" папагаје и мачеве, свестан да је то најбржи пут да се попнем у вишу касту, а да при том не зарадим жуљеве од мотике.

Пропадати кроз рупе у једном квизу, док вас кроз путовање у подрумски део студија прати храпави глас типа који је у центар таблоидне Србије упао чешући се до изнемоглости, чекати на аудицијама за нову народњачку звезду или члана кавеза у "Великом брату", пристајати да вас жене и удају за 48 сати, пред васколиким гледаоцима јавног сервиса – то су само неке од дисциплина српског националног спорта, званог преживљавање.

Заиста, свака јуначина, способна да плаћа инфостан, струју, телефон – фиксни и мобилне, кирију ако је подстанар, кеш, стамбене или ко ће га знати какве кредите – са гигантском просечном платом од око 300 и нешто евра, а да при таквим сложеним финансијским операцијама задржи здраву памет и крвни притисак који неће подићи узбуну у Ургентном центру – заслужује највиша друштвена признања. Али, ко да му га додели? Зар припадници политичке елите одговорне за рађање анонимних хероја, који сањају Ц-4, у лошем римејку филма Сиднија Полака "Коње убијају, зар не?".