Pipkanje "sitroena"

Gladijatorsko pipkanje novog "sitroena" u jednom beogradskom hipermarketu od izabrane grupe očajnih potrošača još jedan je dokaz da život u tranzicionoj Srbiji podseća na ekstremni sport. Takmičari su prošli surove kvalifikacije, okupili se oko "sitroena C-4" i već danima maze metalik lepotana. Poslednji koji izdrži u toj romantičnoj vezi sa haubom ili kakvim drugim delom savršene karoserije C-4 poneće ga kući. Ako se nastave vrućine, bar će posmatrati nebo kroz stakleni krov. Da li je, međutim, automobil od oko sedamnaest hiljada evra dovoljna kompenzacija za nekoliko dana muke i javnog poniženja? Kakvo smo to društvo postali kada je kompanijama dozvoljeno da organizuju nagradne igre u kojima njegovo veličanstvo kupac postaje predmet ismevanja, sažaljenja i podsmeha? Ako već ne postoje zakonska ograničenja, gde je tu takozvana društvena i korporacijska odgovornost?  

Ali, nisam li i sam, pre nego što sam se obrušio na fanove "sitroena" i menadžment hipermarketa, polizao kilograme sladoleda, u jalovoj nadi da ću se na štapiću sresti sa likom strašnog gusara, koji će mi doneti 150.000 evra? Nisam li spiskao 300 dinara očekujući, kao i svakog prethodnog utorka, da mi se zavrti dobitna kombinacija brojeva, iako, prema matematičkim procenama, imam mnogo više šanse da putujem avionom koji nikada neće sleteti.

Bio sam razočaran i kada sam shvatio da nikada neću voziti "poršea kareru". Pre nekoliko dana, jedna šarmantna dama dala je gas do daske i izletela iz kadra reklamnog spota u žutom čudovištu, vrednom oko 100.000 evra, pošto je spiker saopštio da je izvučen upravo njen koverat. Sa pet čepova piva. Ali, kao i ogromna većina Srba i pripadnika ostalih etničkih zajednica, ne gubim nadu: nalivam se flaširanim vodama, kupujem ženi litre zejtina, ne odustajem ni od sladoleda, pa makar "izvukao" papagaje i mačeve, svestan da je to najbrži put da se popnem u višu kastu, a da pri tom ne zaradim žuljeve od motike.

Propadati kroz rupe u jednom kvizu, dok vas kroz putovanje u podrumski deo studija prati hrapavi glas tipa koji je u centar tabloidne Srbije upao češući se do iznemoglosti, čekati na audicijama za novu narodnjačku zvezdu ili člana kaveza u "Velikom bratu", pristajati da vas žene i udaju za 48 sati, pred vaskolikim gledaocima javnog servisa – to su samo neke od disciplina srpskog nacionalnog sporta, zvanog preživljavanje.

Zaista, svaka junačina, sposobna da plaća infostan, struju, telefon – fiksni i mobilne, kiriju ako je podstanar, keš, stambene ili ko će ga znati kakve kredite – sa gigantskom prosečnom platom od oko 300 i nešto evra, a da pri takvim složenim finansijskim operacijama zadrži zdravu pamet i krvni pritisak koji neće podići uzbunu u Urgentnom centru – zaslužuje najviša društvena priznanja. Ali, ko da mu ga dodeli? Zar pripadnici političke elite odgovorne za rađanje anonimnih heroja, koji sanjaju C-4, u lošem rimejku filma Sidnija Polaka "Konje ubijaju, zar ne?".