Жени момке, оживљава село

Осечина, Ваљево – Када нема државне стратегије добре су и проводаџије. То је најбоље потврдио ветеринарски техничар Војислав Палија из Осечине, који је уз традиционални обичај такозваног сочења и посредовања у Азбуковицу, Подгорину и ваљевски крај за кратко време довео и удомио пет девојака из Албаније. Све оне постале су супруге усамљених младића, односно домаћина из овдашњих села који су унапред дигли руке од могућег заснивања брака. Напросто, домаће девојке, и да им се пут поплоча цвећем, неће ни по коју цену да живе, рађају и раде на селу.

 Наш саговорник Војислав Палија, који је у овај крај из Шавника у Црној Гори стигао још пре 30 година, вели да је код људи по селима, где због природе посла свакодневно одлази, приметио велику забринутост, потиштеност и безвољност што им се синови не жене и да се годинама не може чути дечји плач. Према његовој евиденцији, само на подручју Подгорине има око 800 младића од 18 до 40 година који су остали на очевини или дедовини а да се нису оженили. Многи од њих су успешни воћари, фармери и ратари, односно прави домаћини, али са све израженијом демотивацијом и реалном опасношћу да и они замандале капије и „спусте” се у градове. Војислав се сетио да у Бару његов добар друг и пријатељ има регистровану агенцију за брачна посредовања и чврсто решио да покуша нешто да уради када је у питању поразни биланс са бројем неожењених сеоских младића. Уз његово посредовање, са доста елемената традиционалног обичаја проводаџисања, прва је у село Врбић код Крупња стигла млада Албанка Афродита. Само неколико месеци касније дошла је Гита из Скадра, и то, каква случајност, у село Скадар у Пецкој код Осечине, затим им се придружује Мерита у ваљевском селу Дренајић подно планине Медведник, а крајем августа стигле су Ена из Скадра на Бојани као и Ина из места Љежа надомак обале Јадранског мора у ваљевско село Лукавац.

– Приликом успостављања контакта и одласка на упознавање, поред класичних проводаџијских обичаја, користимо и поштујемо све процедуре које су законом и државним административним правилима предвиђене за овакве ситуације. Иначе, потенцијалне младожење уз моју пратњу одлазе први „на ноге” удавачама и њиховој родбини након чега оглашавају да ли желе да ступе у брак. Младе из Албаније се не узимају из кафана или некаквих излога, већ искључиво из кућа њихових родитеља. Иначе, ја ово све радим без икакве накнаде, једино прихватам да ме неко дарује кошуљом или лепим пешкиром – каже Палија, који уредно обилази домове свих пет до сада склопљених брачних парова тврдећи да они одлично функционишу, да младе убрзано уче језик, а крајем године у више кућа биће и принова.

 Наш саговорник, док смо разговарали, каже да се спрема за нови пут за Албанију са једним младићем из околине Лознице. На правим је мукама како да усклади своје обавезе у ветеринарској амбуланти са овим послом, јер тренутно у свом роковнику има око 50 потенцијалних сеоских младића који желе да уз његово посредовање пронађу животну сапутницу.

– Моја је идеја да би било најрационалније да се са седиштем у Осечини формира регионална канцеларија за брачна посредовања с обзиром на број неожењених младића из села са подручја северозападне Србије. С обзиром на моја многобројна познанства, уверен сам да би у ове крајеве дошле и многе удаваче из Црне Горе и Херцеговине којима није мрско да живе на селу. Ако би се таква идеја остварила, гарантујем да бисмо за кратко време у многим селима имали по једно ново одељење ђака првака. Дакле, решења за такозвану белу кугу и сеоске самотњаке има, али се до њега не долази причама, статистичким упозорењима и кукњавом, већ конкретним активностима – наглашава Палија.