Опраштање од самофинансирајућег градоначелника

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Да сам добио на лутрији, одмах бих престао да радим, а овај тајкун се подухватио најтежег посла који овде постоји”, изјавио је у анкети „Њујорк тајмса” један грађанин Њујорка, оцењујући 12-годишњи учинак свог одлазећег градоначелника Мајкла Блумберга.

Блумбергу, једном од најбогатијих Американаца (27 милијарди долара, осми на „Форбсовој” листи), трећи мандат истиче тачно у поноћ 31. децембра. Дотле ће се знати ко ће га наследити, јер су избори за првог човека највећег америчког и најпознатијег планетарног града већ у новембру.

Прелиминарни, унутарпартијски избори кандидата за новог „мера” одржани су прошлог уторка. Међу демократама испредњачио је један од Блумбергових највећих критичара, Бил де Блазио, који је јавни адвокат (заштитник грађана), али због тога што је добио само нешто преко 40 одсто гласова, што је услов да се избегне други круг, уследиће ново пребројавање.

У табору републиканаца Џо Лота, заменик Блумберговог претходника Рудолфа Ђулијанија и бивши шеф њујоршког градског саобраћаја, свој статус изазивача потврдио је убедљивије. Ко год међутим да победи, биће у дебелој сенци одлазећег градоначелника.

Блумберг је наиме био нетипичан политичар и по америчким стандардима. Обогатио се на Волстриту (пре него што је 1981. основао своју фирму радио је за инвестициону банку Соломон брадерс), а данас је 88-постотни власник „Блумберга Л. П.”, глобалне финансијске и медијске компаније са 15.000 запослених и прометом од око осам милијарди долара.

Иако се пре бављења политиком декларисао као демократа, за градоначелника Њујорка кандидовао се као републиканац и на изборима у новембру 2001, два месеца од терористичког напада Ал Каиде, тесно победио, кажу пре свега захваљујући свом текућем рачуну из кога је могао да захвата колико год му је требало.

Кад је са нешто убедљивијим резултатом освојио други мандат, напустио је и републикански табор, да би трећи, пошто је претходно променио статут града да би то било легално, стекао као независни кандидат. Чак два пута је, 2008. и 2012, размишљао да се кандидује за председника САД, али је прихватио процене да су му шансе за победу занемарљиве и одустао.

Каже да у протеклих 12 година није имао ни дана годишњег одмора. О будућности се не изјашњава, али је извесно да се неће вратити непосредном вођењу свог бизниса. Најавио је међутим да ће поклонити највећи део свог богатства и тај процес је већ започео.

Има фондацију која годишње за разне програме (јавно здравље, иновације у управљању, образовање, уметност, екологија) даје неколико стотина милиона долара. Између осталог, досад је за борбу против пушења у иностранству одвојио 600 милиона, али не види себе као филантропа са пуним радним временом.

Код куће је познат и по крсташком рату који води против моћног лобија оружја: асоцијацију градоначелника који су за строжу контролу промета пиштоља и пушака финансира сам. А на питање да ли, пошто му није остварена амбиција да уђе у Белу кућу, себе види као блиског сарадника неког председника, одговара да би био „фасцинантан шеф дипломатије или Пентагона”, док би посао министра финансија препустио неком „правом” економисти. Поред председничке, неиспуњена жеља му је и да купи „Њујорк тајмс”.

Шта међутим „највећи плутократа у плутократској престоници” оставља свом наследнику? Иако до исељења из два века старог Сити хола има више од три месеца, дуго опраштање са њим увелико је у току, а црта испод његове владавине се увелико подвлачи.

Прво што медији тим поводом истичу јесте то да је био један од најзначајнијих градоначелника у дугој историји града (имао је 107 претходника). Друго, да Њујорк, највећи амерички град и ако не највећу, а оно најкомпликованију метрополу света, оставља уређенијим него што га је затекао.

Најпре, финансије – буџет који износи 70 милијарди долара (скоро два бруто национална производа Србије) – биле су стабилне, што није мали подвиг. Синдикати истина потражују чак осам милијарди долара зато што нису усклађиване плате 300.000 запослених у свим градским службама, али то је спор са којим ће се носити наследник.

Оно што није спорно јесте то да је Блумберг Њујорком управљао као добро организованом корпорацијом. Пошто је као политичар био „самофинансирајући”, ништа није дуговао разним интересним групама које су спутавале његове претходнике, а сигурно ће и наследника.

Због тога је његова администрација била „меритократска”: ангажовао је људе који су, као и он, свој посао обављали компетентно и са страшћу. Дозвољавао им је да експериментишу, али им је учинак све време прецизно мерио (што му није било тешко јер је по образовању инжењер).

Урбанистички, са обала је уклонио пропале фабрике и складишта. Обновио је и проширио градске паркове. Поједине четврти је „резонирао” – променио им урбанистичке стандарде – пре свега да би у унео више реда у приметни грађевински хаос Њујорка.

Замерају му међутим да је превише пажње посветио Менхетну, њујоршком блештећем средишту, и становање тамо омогућио само милионерима и својим колегама, милијардерима, док су урбани професионалци и уметници морали да се одселе негде другде.

Блумбергов саветник Мајкл Мос, професор урбанизма на Њујоршком универзитету, ову политику је међутим објаснио аргументом да су „Њујорку потребни богаташи, јер живи од тога што их опорезује”. „Од осам милиона Њујорчана, на Менхетну их живи само 1,6 милиона, остали су другде – а ми смо то другде учинили привлачнијим”, каже професор.

Под Блумбергом Њујорк је постао и много безбеднији, мада не без контроверзи. Једна од мера којом је то постигнуто била је и насумично заустављање и претресање младих у четвртима са Афроамериканцима и Хиспаницима, због чега је градоначелник оптуживан за расизам. Али контрааргумент су бројеви: крађе аутомобила смањене су за 73 одсто, провале за 41, разбојништва за 17, силовања за 27, а убиства за 35 одсто.

Приметан напредак је начинио и у школству: подигао је плате просветним радницима, затворио руиниране школе, а у школски систем увео рангирање.

Критикују га да је фаворизовао богате – подаци говоре да су неједнакости у граду за време његово мандата приметно порасле: приходи у осам најбогатијих четврти (Њујорк је град са највише милионера и милијардера) од 2002. су порасли за 55 одсто, док је 1,7 милиона Њујорчана, дакле више од 20 одсто, остало испод званичне линије сиромаштва) – али то је феномен који се догодио и у целој Америци.

Иако себе сматрају независним, Њујорчани су без претераног гунђања примили неке од Блумбергових мера које су добиле и глобални публицитет, а које су биле директно мешање у њихове животе, као што је ригорозни режим пушења у граду, бројање калорија у ресторанима, ограничавање количина „сода” (зашећерених газираних пића) које су по њему један од изазивача претеране гојазности Американаца.

Остаће упамћен и по око 600 километара бициклистичких стаза, али упркос свему, однос самих Њујорчана према њему је амбивалентан. У истраживању „Њујорк тајмса”, 52 одсто њих је Блумбергово управљање градом оценило осредњим или лошим, док 46 одсто сматра да је било изузетно.

На питање како га рангирају у поређењу са осталим градоначелницима, 38 одсто га је оценило као просечног, а само 21 одсто натпросечним, а само 15 одсто сматра да је један од најбољих.
Тешко је свима угодити у граду у коме се, кажу, говори 800 језика.