Милан Мартић осуђен на 35 година

Милана Мартића (52), некадашњег лидера Срба у Хрватској, Хашки трибунал јуче је осудио на јединствену казну затвора од 35 година. Бивши министар унутрашњих послова и председник самопроглашене Републике Српске Крајине ослобођен је оптужби за истребљење, али је проглашен кривим за прогон, депортацију, убиства, пљачкања и друга нечовечна дела против Хрвата и Муслимана у Книнској крајини и западној Босни у периоду од 1991. до 1994. године, као и за ракетне нападе на Загреб 2. и 3. маја 1995. године.

Како је у образложењу пресуде рекао председавајући судија Баконе Молото, Мартић је осуђен као члан заједничког злочиначког подухвата, заједно са Слободаном Милошевићем, Миланом Бабићем, Ратком Младићем, Френкијем Симатовићем.., чији је циљ био присилно уклањање већег дела хрватског, муслиманског и другог несрпског становништва, са приближно једне трећине територије Хрватске и великих делова Босне и Херцеговине и то са циљем да та подручја постану део нове државе под српском доминацијом. Али, он је кажњен и због најмање седам цивила који су настрадали у Загребу, чије је гранатирање, по сопственом признању, лично наредио.

"То наређење сам издао ја лично као одмазду Фрањи Туђману и његовом стожеру за наређење које је он издао да се изврши агресија на западну Славонију", рекао је медијима после гранатирања.

У раним јутарњим сатима 1. маја 1995. оружане снаге Хрватске започеле су војну офанзиву на Западну Славонију, познату као операција "Бљесак", која је окончана 4. маја 1995. тако што је РСК изгубила контролу над западном Славонијом, а као резултат тога велики део српског становништва напустио је западну Славонију.

Српске снаге су као одговор ујутру 2. маја 1995. без упозорења, из Војнића, са око 50 километара од Загреба, испалиле неколико ракета типа "oркан", које су погодиле више локација у Загребу, укључујући Главни трг, неколико улица, једну школу, село Плесо близу загребачког аеродрома, као и сам аеродром.

У тим нападима погинуло је пет цивила, а најмање 160 особа тешко је рањено.

Следећег дана, 3. маја у подне, Загреб се поново нашао на удару ракета. Погођено је Хрватско народно казалиште на Тргу маршала Тита, дечија болница и још један трг. Две особе изгубиле су живот, а 54 је рањено.

Међутим, како се јуче чуло, постоји много доказа да је Милан Мартић разматрао напад на Загреб и пре 2. маја 1995.

Како је рекао судија Молоти, већ 1992. и 1993. Мартић је размишљао о нападу на Загреб, као одговору на хрватске нападе. У судници је цитирана његова изјава када је као министар унутрашњих послова рекао: "Било би боље за Туђмана и његове бојовнике да нас поново не дирају, јер би нас то принудило да силовито кренемо према Загребу и претворимо га у Вуковар".

У образложењу пресуде судија Молоти је навео и да је у јуну 1993., Мартић обавестио Слободана Милошевића да је ракетни систем "луна" премештен на Банију и Кордун да би се извели могући напади на Загреб, ако градови унутар РСК буду нападнути.

Мартићева одбрана је тврдила да су у Загребу гађани војни циљеви, као што су министарство унутрашњих послова, министарство одбране, загребачки аеродром и Председнички двори. Али Веће је закључило да је с обзиром на то да се ради о ракетама које нису навођене, присуство или одсуство војних циљева у Загребу ирелевантно.

Адвокати одбране су тврдили и да се радило о законитој одмазди, али судије нису прихватиле овакав став, јер је, између осталог, град гађан без упозорења.

При одређивању казне као "олакшавајућа околност ограничене тежине" узета је чињеница да је његова породица протерана и расељена након операције "Олуја".

У завршној речи, средином јануара ове године, тужиоци су затражили да Мартићу буде изречена казна доживотног затвора, а одбрана да он буде ослобођен. Суђење Мартићу које је почело 13. децембра 2005., завршено је 16. новембра 2006. године. Мартић има право да му се у казну урачуна 1855 дана проведених у притвору, а у року од месец дана има право да уложи жалбу на пресуду.

-----------------------------------------------------------

Полицајац из Шибеника

Милан Мартић је рођен 18. новембра 1954. године у селу Жагровић на подручју книнске општине у Републици Хрватској.

Завршио је Вишу школу унутрашњих послова у Загребу. Прво је радио као полицајац у Шибенику, а затим као нижи полицијски инспектор у Книну. Временом је унапређен у начелника станице јавне безбедности у Книну.

Од 1991. године до августа 1995. био је на различитим положајима у Влади Крајине, између осталог, на положајима министра одбране и министра унутрашњих послова, да би почетком 1994. године постао председник Републике Српске Крајине.