Ђилас продаје своју компанију

Драган Ђилас је одлучио шта ће бити – само политичар. Како је рекао јуче за „Политику”, продаје фирму. Чедомир Јовановић и даље не види потребу за тим.

Лидери Демократске странке и Либерално-демократске партије већ дуго су под притиском дела јавности због тога што имају и приватни бизнис. Социолог Весна Пешић је прексиноћ у емисији „Утисак недеље” навела да опозиција мора да се промени ако мисли да задобије поверење грађана и да за почетак лидери опозиционих странака не би смели да се истовремено баве и бизнисом и политиком. У том контексту је истакла лидера ЛДП-а Чедомира Јовановића и компанију „Фиделинка” и лидера ДС-а и градоначелника Београда Драгана Ђиласа.

„Продајте фирме, постаните политичари. Ако хоћете да правите пристојно друштво не можете да будете и политичари и бизнисмени“, поручила им је Весна Пешић.

Коментаришући ову изјаву, Ђилас истиче да је у свету озбиљна препорука ако сте били успешни у бизнису пре уласка у политику. И да у том истом свету није проблем да будете сувласник фирме која не ради са државом, а да се бавите политиком.

„Нажалост, у Србији то прави проблем и политичару и фирми. Зато се слажем са гђом Пешић да би било добро да у потпуности изађем из власничке структуре фирме и ја на томе радим јако дуго. Али, није лако наћи некога ко је спреман да купи фирму која је највећа не само у Србији, него и у целом региону. Надам се да ћу ускоро успети у својим намерама”, каже Ђилас за „Политику”.

Лидер ЛДП-а размишља нешто другачије. И очигледно нема намеру да одступи.

„Ја нисам само политичар, него сам и отац четворо деце, којима сам дужан да обезбедим нормалан живот и да помогнем другима као што то већ и чиним. За мене никад није било срамота радити, за мене је срамота бити лопов”, рекао је јуче Чедомир Јовановић за наш лист.

У истој емисији на Б92 у новембру прошле године, пошто је лидер ЛДП-а обелоданио да је фирма његове жене узела у закуп део предузећа „Фиделинка”, социолог Јово Бакић је рекао да је неморално да шеф једне странке има фирму, да је то супротно европским вредностима. А пре месец дана је социолог Милан Николић у нашем листу препоручио Ђиласу да некаквим „радикалним потезом“, донацијом, хуманитарним фондом, покуша да промени имиџ богатог човека, окрене се (још) више социјалдемократији и тако привуче више гласача.

Али, да ли се то може сматрати демагогијом? Зашто је проблем да се успешан пословни човек бави политиком? Социолог и члан Одбора Агенције за борбу против корупције Зоран Стојиљковић каже да то није демагогија и да Весна Пешић „иде у добром правцу”.

„Јер, коруптивни оквир који је створила политика око економије и тајкунска економија око политике претерано је јак да би се то могло игнорисати. Онда то значи да ћете се на кључним функцијама сконцентрисати на нешто што вам је основна делатност, а то је политика”, истиче Стојиљковић и истичући да се у свету крупан бизнис у политици јавља доста ретко, указује да би уважавање ове препоруке у једној крхкој држави са неразвијеним политичким институцијама био добар пример.

Уз то, професор Стојиљковић не верује да ми имамо толико „иберменша“ (надљуди), који своју енергију која је несумњива могу да распореде на различите стране. А и увек остаје потенцијална могућност сукоба интереса коју, коју треба отклонити.

„Не можете формално никоме укинути ту могућност да се бави бизнисом, али је на тим кључним политичким функцијама нешто што треба да делује снагом примера. Корисно би то било за политичку праксу у Србији”, оцењује он.

За разлику од њега и Весне Пешић, Мирко Тодоровић, власник компаније „Тодор” из Врњачке Бање, сматра да се може истовремено успешно бавити и бизнисом и политиком. Али, само под условом да државни механизми ефикасно делују. То што уопште говоримо о томе значи, по њему, неспособност државе, неспособност институција система, да проверава, управља и функционише.

„Па Маргарет Тачер је имала врло успешну компанију када је постала премијер, и акције њене компаније су скочиле преко ноћи. Али то је озбиљна држава. Зашто да Ђилас не ради, или Пера, Жика, Мика... ако редовно извршавају своје обавезе? А да ли и под којим условима они нешто раде, да ли су фаворизовани – то треба да контролишу институције државе”, указује он.

Проблем је, међутим, додаје Тодоровић, што институције не функционишу. И онај ко је успешан мора због тога да испашта. А 99 одсто политичких функционера, почев од локала и месних заједница, истиче он, нису направили кућицу за псе, а камоли да знају шта значи произвести, продати, направити разлику у цени, извршити обавезе према држави, према радницима.

„И ко треба да донесе бољитак вашем и мом детету – ја или онај који је лизао плакате и догурао до државне функције? Погледајте шта су они урадили у државним институцијама и јавним предузећима, а погледајте шта су урадили људи који се баве приватним бизнисом. Па да видимо ко је више допринео овој држави, па на основу тога да судимо. Зар треба онима који су успешни, Ђиласу, мени или некоме, да дође неки балавац са завршеним менаџментом за који ни држава не зна где га је завршио, који је лепио плакате, и да мени дели лекције? Немојте молим вас, па тако смо и дошли ту где смо дошли, што све радимо принципом негативне селекције”, истиче Тодоровић, који има искуство у политици (један је од оснивача Уједињених региона Србије, а претходно је био у Демократској странци).

Миодраг Костић, власник „МК комерца”, у јулу је за „Блиц“ рекао да је „готово немогуће” бавити се великим бизнисом и бити члан неке политичке партије. „Немам право да створим сукоб такве врсте у свом предузећу”, навео је он, додајући да је „висока политика“ иза њега од 2000. године и да не постоји никаква могућност да се на било који начин страначки активира.

Ипак, у политици су и даље „власници капитала” попут Ненада Поповића (који је продао све своје компаније у Србији, да би се потпуно посветио политици), министра Велимира Илића, па Драгана Марковића Палме, Божидара Ђелића, Новице Тончева, Александра Влаховића и других мање познатих власника разних фирми и компанија. За неке се прича да новац и послове стичу управо захваљујући везама са политичарима, учешћем на намештеним тендерима и приватизацијама, док примери неких других показују да функционисање по принципу „два у један” није увек профитабилно. 

Богољуб Карић је и даље у бекству, а Предраг Марковић, бивши министар културе, у августу прошле године је преко „Политике” огласио продају „Стубова културе” за динар. Сада нема ниједног запосленог и не објављује књиге.