Зашто Браца Калем обожава Сибир

Књига Емира Кустурице „Сто јада“, коју је објавила компанија „Новости“, добила је књижевну награду „Светозар Ћоровић“, која се додељује у Билећи, на књижевној манифестацији „Српска проза данас“. Ово угледно признање до сада су, између осталих, добили: Добрица Ћосић, Драгослав Михаиловић, Милован Данојлић, Радослав Братић, Рајко Петров Ного, Јован Радуловић, Горан Петровић...

После бестселера „Смрт је непровјерена гласина“ (2010), прослављени филмски режисер Емир Кустурица (1954), у новој књизи „Сто јада“, у шест аутентичних, провокативних и духовитих прича, особеним стилом, црнохуморним дијалозима, истинским доживљајима, непредвидивим обртима, читаоцима нуди топлу људску слику последњих деценија прошлог века.

Бавите се филмом и музиком, а сада сте озбиљно закорачили и у списатељске воде. Шта вам је, тренутно, најважније?

Све ми је важно, зато што врло тешко уочавам границу између музикалности, писане речи и филма, јер верујем да музикалност сваке речи и њен смисао може да се примени и на филму. Када се чита, једна реч изазива 100 слика у човековој машти, а ухваћени филмски кадар има милион пиксела. Оно што човек види је тек први план који покреће ланчану реакцију и људска осећања. Филмска слика није никада довршена форма и она је тек покретач људске маште. Где стаје реч, а где почиње мелодија – такође је велико питање. Давно је канонизована идеја да на почетку беше реч, али да би човек написао једну реч – мислим да он мора да има слику о томе како изгледа та реч.

Шта је заједничко филму, музици и литератури?

Заједничко је то што и филм, и музика, и литература имају мелодију, условно речено. И то што су то уметности које се метафорички изражавају методско-просторним средствима. Савремени човек живи са промењеном перцепцијом света. Идеја о Рембрантовом светлу је поништена фотографијама коју постиже ајфон, па је цела умјетност доведена у питање због лакоће којом се долази до слике света коју омогућава савремена технологија. Међутим, она не може да наруши идеју о уметности. Највећа тајна, од Аристотела до данас, је како искреирати целину, а тај нови човек који је променио перцепцију, није је променио само у правцу горег, него и у правцу напретка, тако да, када човек пише причу, он може да рачуна на митологију коју је створио филм и његова драматургија. Када писац оперише са елементима као што су породица, стабло, мост или град, може да рачуна на то да је читалац неко ко у себи већ има састојке филмске драматургије, па ће тако лакше разумети заплет који је филмске природе. А музика је увек више личила на филм него литература. Добар редитељ се разликује од лошег тако што, док звиждуће, одсвира једну мелодију и тако се препоручи као неко ко већ чује свој филм.

Ваше приче су животне, делују истинито. Колико је у њима аутобиографског?

Има много аутобиографског и углавном се преплићу два елемента. Први представља стварне ликове, али не и стварне ситуације. Кад би од тога правили филм, морали би направити велику лаж. У филму догађаји су измишљени, а ликови су стварни.

Да ли док пишете мислите у филмским сликама?

Ја док пишем уживам у ситуационој аспектури као на филму, али знам да литература не може без детаља који учвршћују ликове и говори о њима колоритно као, на пример, у причи „То ти је тако, па ти види“, када пишем о Браци Калему који обожава Сибир, а седи у канцеларији и држи се за радијатор пошто је напољу -32. Дакле, те ситуације би тешко ишле без идиомског изражавања које садржи контрастне боје и постаје живописно.

Може ли се од књиге „Сто јада“ направити филм?

Може, јер је управо ова прича „То ти је тако, па ти види“ једна интимистичка драма која има филмски заплет. Прича о дечаку чији су родитељи истовремено у болници, а он, да би их држао у доброј кондицији, лаже и једно и друго да је ово друго добро. Живи сам, и расте сам, и у себи носи врло изражену драмску црту. Такве ствари могу да постану филм врло лако.

Све приче су у дијалозима. Да ли је томе допринео рад на филму?

Мислим да нису све приче у дијалозима, али говорни језик јесте заступљен. Он не носи заплет, већ се кроз њега пројектују тренутна стања и осећања ликова, а с друге стране радња ствара заплет. Мислим да је то на пола – говор и речи се спајају у радњу.

Ваши млади јунаци имају потребу да „прекораче границу“: радије би да иду у поправни дом него да читају. Да ли су то лекције из одрастања?

Ја сам одрастао као дете које је широко отвореним очима гледало како расте сиротиња и то је резултирало стварањем смисла за ту класу. То је огромно богатство које је отварало врата сиротињског раја. Створило се смисаоно саосећање за братски осећај, али, нажалост, близину и људи који су, без таквог размишљања, врло лако прекорачивали ту границу дозвољеног и недозвољеног. Управо због тога што сам био на оној страни где та граница није прескочена, имао сам прилику да у свом развоју сретнем велики број оних који су прекорачили границу и губили животе. Моја младост је била усмерена на то шта је граница и шта је то што нас упућује на прекорачење. Проналажење те идеје ствара услове за драму да је грех саставни део људске историје. Он је степенован и ја сам свој грех видео у томе што не волим да читам, и као што неко одбија храну, ја сам одбијао да читам. То је трајало све док једном нисам почео да читам и открио бескрајне просторе који се отварају кроз књиге и једноставно заволео читање. Али код мене је све било тешко, па и читање.

Да ли су Карл Мај, Мате Ловрак и Бранко Ћопић само школска лектира или и књижевни узори?

То је била чиста љубав. Као када се дечак са села заљуби у девојчицу. Ватрено крштење, рекао бих. То су књиге које чине да се време тада друкчије мери, не казаљкама на сату него казаљкама на зиду. Читати Карла Маја било је безвредно, али се увек завршавало са лампом испод јоргана, јер су сви ти јунаци били много живљи од људи који су испуњавали наше стварне животе.

Изузетно је узбудљива прича о читању и Бранку Ћопићу. Јесте ли имали прилику да га упознате?

Упознао сам, једном приликом, Бранка Ћопића. Био сам тада са оцем и то је био осећај који носи напетост, а верујем да се многи људи осећају тако и када мене сретну. Више се базирате на оно што је тај писац произвео, написао него на само његово присуство. Не кажем да је било непријатно, али доноси одређени вид узбуђења који магли те погледе.

Моја сабрана дела

Један од јунака каже: Да сам књижевник, прво бих написао сабрана дела. Да ли су „Смрт је непровјерена гласина“ и „Сто јада“ прва два тома ваших сабраних дела?

Бојим се да јесу! Имам нешто што пишем већ дужи временски период, приче и есеје, и надам се да ћу успети скупити збир од пет књига, ако Бог да здравља и живота!