Запрепашћење

Могу само да вам кажем да су странци запрепашћени субвенцијама које издвајамо, где нам шта иде, рекао је Александар Вучић, први потпредседник владе, приликом представљања бившег директора ММФ-а Доминика Строс-Кана на конференцији за медије у прошли уторак.

На телевизији се лепо видело да Вучић просто тражи речи како своју нелагоду да изрази на најпримеренији начин. Изустио је „запрепашћење”. Да ли је то прави појам за оно што држава ради већ деценијама, харчећи стотине милиона евра на готово пропале фирме, није одлучујуће за ову причу.

Отрежњујуће је, међутим, деловало његово признање да је „код нас процес реструктурисања дуго служио да дајемо паре из државне касе и да ништа не радимо, да нам се случајно не би изгубили бирачи”.

Додао је да се с тим мора прекинути и да су нам циљеви „здрава привреда, здрава економија и здрава Србија”.

Ваљда је, колико смо разумели, и Строс-Кан у тиму реконструисане владе због тих и осталих неспорних циљева, за чије је остварење тај исти саветник рекао да ће бити тешко, али могуће.

И то је један део приче. Онај с којим Србија, то јест све њене владе не само од 5. октобра 2000, није хтела да се суочи. Гледала је на то „широм затворених очију” и при томе из јадног буџета давала шаком и капом. Било би одвише једноставно рећи да је то чињено како би партије на власти сачувале своје позиције. Избори су се и те како губили и добијали из сасвим другачијих разлога, а понајмање одржавањем тих „белих слонова” у животу.

На тренутном списку за реструктурисање налази се 179 предузећа у којима живи и помало ради 54.000 радника. Њихова судбина, по сили закона, требало би да се реши до средине идуће године. Према најавама донедавног министра Млађана Динкића, њихова будућност биће решавана по систему три трећине – једнима ће се наћи стратешки партнери, из других ће се извући делови који имају шансу за опстанак, а трећи ће завршити у стечају.

Ништа ново. Све се то знало и када се отпочело с њиховим варљивим опоравком пре десетак година. Међутим, свим владама и министрима задуженим за финансије и привреду било је лакше да из буџета издвајају на разноразне начине по непуну милијарду евра годишње за њихово пуко одржавање у животу. Није било, што би се рекло, политичке воље да се с тим једном престане.

Да ли је, судећи по изјавама Вучића, сазрело доба за то? Реторички – да, али прави тест за конкретизовање те нимало лаке одлуке биће буџет за 2014. и ставка – субвенције. Ако се, ипак, нађу паре за све наше трагичне промашаје у приватизацијама, за железаре, топионице и фабрике које чак и без пореза, доприноса, уз бесплатну струју и гас… не могу да опстану – џабе смо кречили.