Кафаноцид

„Нема више, нема више, наше биртије”, каже рефрен песме загребачког бенда „Хладно пиво”, која би могла да постане химна дивље приватизације кафана у Београду. Оне су, заједно са својим муштеријама, постале транзициони губитници. Изгубиле су се као хрчци у лавиринту; што од њих преживи, показиваћемо туристима као мечку на вашару.

И то у граду у којем је 1522. године, на Дорћолу, основана прва кафана у Европи!

Само у овој години због правних и својинских зачкољица или неизмирених дугова, три ресторана су затворена. „Мањеж”, рецимо. Или земунска „Венеција” која је за стоти рођендан даривана катанцем на вратима. „Шуматовац” је упокојен у јулу, јер нови закупац није хтео да измири нагомилане дугове претходника.

„Руски цар”, „Три листа дувана”, „Грчка краљица”, „Мала астрономија”, „Златна моруна”, „Прешернова клет”... била су света места престоничке боемске митологије. У њима су држани политички скупови, ковани атентати и завере, стварало се јавно мњење... Захваљујући својинској трансформацији, постала су део утуљене кафанске баштине. Баш као и приватизована угоститељска предузећа, попут одавно опала „Три грозда” или „Централа”, послатог на периферију економске одрживости – у стечај.

Европски градови, упоредо с модернизацијом, негују и традицију. Мадрид је крцат кафићима и дискотекама, али истовремено чува своје кафане, попут „Хихона” из 1888. Овај ресторан има статус као Музеј „Прадо” – чак додељује и годишњу награду за књижевност. Његово затварање би у Мадриду, можда, изазвало веће протесте него отцепљење Каталоније.

А у Београду се мирно посматра вишегодишњи кафаноцид, којем доприносе три кривца : држава, која је продавала кафане, али није размишљала да би купци могли да имају неке обавезе према друштву или традицији, затим купци или „бизмисмени”,  који су лако правили рачун без крчмара, јер су крчмаре и друго особље – отпустили, а фирме раскрчмили, вођени апетитима за ексклузивном квадратуром у центру града. И на крају, Београђани су одговорни за коначни фајронт у десетинама кафана, јер су – ћутали. Како они кочоперни припадници „грађанске класе”, који ни најмањи протест нису организовали због затварања оваквих места на којима је управо грађанска класа настајала – како то описује историчарка Дубравка Стојановић – тако и они „патриотски” настројени, који никад нису дигли глас против гашења кафана, бастиона традиције на коју се толико позивају.

Кад смо већ код традиције, сетимо се „Знака питања”. Назив је добио зато што се свештенство побунило због првобитног имена – „Код Саборне цркве”. Зато је газда нацртао упитник изнад улаза не знајући како да крсти кафану. Тако је остало до данас. Можда би и на фасадама ово мало преосталих кафана требало да осване исти мотив. Јер, судбина им је свакако под – знаком питања.