Kafanocid

„Nema više, nema više, naše birtije”, kaže refren pesme zagrebačkog benda „Hladno pivo”, koja bi mogla da postane himna divlje privatizacije kafana u Beogradu. One su, zajedno sa svojim mušterijama, postale tranzicioni gubitnici. Izgubile su se kao hrčci u lavirintu; što od njih preživi, pokazivaćemo turistima kao mečku na vašaru.

I to u gradu u kojem je 1522. godine, na Dorćolu, osnovana prva kafana u Evropi!

Samo u ovoj godini zbog pravnih i svojinskih začkoljica ili neizmirenih dugova, tri restorana su zatvorena. „Manjež”, recimo. Ili zemunska „Venecija” koja je za stoti rođendan darivana katancem na vratima. „Šumatovac” je upokojen u julu, jer novi zakupac nije hteo da izmiri nagomilane dugove prethodnika.

„Ruski car”, „Tri lista duvana”, „Grčka kraljica”, „Mala astronomija”, „Zlatna moruna”, „Prešernova klet”... bila su sveta mesta prestoničke boemske mitologije. U njima su držani politički skupovi, kovani atentati i zavere, stvaralo se javno mnjenje... Zahvaljujući svojinskoj transformaciji, postala su deo utuljene kafanske baštine. Baš kao i privatizovana ugostiteljska preduzeća, poput odavno opala „Tri grozda” ili „Centrala”, poslatog na periferiju ekonomske održivosti – u stečaj.

Evropski gradovi, uporedo s modernizacijom, neguju i tradiciju. Madrid je krcat kafićima i diskotekama, ali istovremeno čuva svoje kafane, poput „Hihona” iz 1888. Ovaj restoran ima status kao Muzej „Prado” – čak dodeljuje i godišnju nagradu za književnost. Njegovo zatvaranje bi u Madridu, možda, izazvalo veće proteste nego otcepljenje Katalonije.

A u Beogradu se mirno posmatra višegodišnji kafanocid, kojem doprinose tri krivca : država, koja je prodavala kafane, ali nije razmišljala da bi kupci mogli da imaju neke obaveze prema društvu ili tradiciji, zatim kupci ili „bizmismeni”,  koji su lako pravili račun bez krčmara, jer su krčmare i drugo osoblje – otpustili, a firme raskrčmili, vođeni apetitima za ekskluzivnom kvadraturom u centru grada. I na kraju, Beograđani su odgovorni za konačni fajront u desetinama kafana, jer su – ćutali. Kako oni kočoperni pripadnici „građanske klase”, koji ni najmanji protest nisu organizovali zbog zatvaranja ovakvih mesta na kojima je upravo građanska klasa nastajala – kako to opisuje istoričarka Dubravka Stojanović – tako i oni „patriotski” nastrojeni, koji nikad nisu digli glas protiv gašenja kafana, bastiona tradicije na koju se toliko pozivaju.

Kad smo već kod tradicije, setimo se „Znaka pitanja”. Naziv je dobio zato što se sveštenstvo pobunilo zbog prvobitnog imena – „Kod Saborne crkve”. Zato je gazda nacrtao upitnik iznad ulaza ne znajući kako da krsti kafanu. Tako je ostalo do danas. Možda bi i na fasadama ovo malo preostalih kafana trebalo da osvane isti motiv. Jer, sudbina im je svakako pod – znakom pitanja.